АВЕТ БЕЛЕ КУГЕ КРУЖИ СРБИЈОМ

svecovekoljubac-mladencи
Пише: Љубомир Ранковић

ДАЈМО ШАНСУ ЖИВОТУ

Ових дана Завод за статистику објавио је поражавајући податак, да је у протеклој години у Србији умрло 123.000 особа, а рођено је 56.000 деце. Упаљен је црвени аларм у свести и савести духовно и национално будних грађана Србије пред одговорношћу за биолошки опстанак своје земље. Овај податак покренуо је и нас да се на нашем Порталу осврнемо на питање абортуса, и да укажемо на подједнаку одговорност и мушкарца и жене за овај тешки грех, који је главни разлог пада наталитета, како би дали победничку шансу животу.          

Иначе, од искони људски дух је заокупљен моралним дилемама везаним за проблем абортуса. Први писани помен абортуса сачуван је у једном кинеском запису из времена династије Схен Нунга, између 2737. и 2696. године пре Христа. Још један стари запис нађен је на египатском папирусу старом око четири хиљаде година. Хиљадама година о овом питању трају расправе у области религије, философије, медицине, социологије, антропологије и права. Главни задатак свих расправа јесте да се дефинише јасан и недвосмислен одговор на питање: да ли је нерођено дете у утроби мајке људско биће? Да ли је намерни прекид трудноће (абортус) убиство са свим друштвеним и правним импликацијама, или је лична и приватна ствар родитеља?

 Грех чедоморства

 Скоро у свим религијама абортус се сматра великим грехом и изједначује са убиством. Могло би се рећи да је хришћанство у том погледу најјасније и најизричитије. Хришћанска Црква овај грех назива чедоморством и сматра га убиством најтеже врсте. Црква истовремено сматра да људски живот почиње у тренутку зачећа. Она подсећа своје вернике на прву Господњу заповест у рају: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мојс. 1, 28), и позива на што веће рађање како би се умножило и увеличало Царство Божје.

Правила светих отаца и учитеља Цркве најоштрије осуђују намерни прекид трудноће и налажу драконске казне, као за убиство. Чак се узимање контрацептивних средстава сматра великим и тешким грехом спречавања рађања. Због велике кризе наталитета у савременом свету, све је више угледних лекара, социолога, културних и јавних радника широм света који се придружују апелу хришћанске Цркве да се повећа прираштај становништва и да се спречи бела куга која прети да угрози биолошки опстанак човечанства, нарочито на просторима где је животни стандард у зениту.

 Пилатовско прање руку

 Нажалост, када је овај веома сложен и деликатан проблем у питању, мушкарци пилатовски перу руке и скоро сву његову тежину сваљују на жену. Наиме, сви апели, и Цркве и јавности, ма колико били уопштени и начелни, упућују се жени као крајњем адресанту. Надајмо се да се овде рачуна на жену као на свесније и разборитије биће које може показати већу одговорност. Жена је, додуше, непосредни извршилац абортуса, али зачеће је заједнички акт мушкарца и жене, из кога происходи потпуно изједначена обострана одговорност. Чак бројне анкете и анализе показују да за нежељена зачећа мушкарци сносе 90% одговорности. Исто тако, преко 90% прекида трудноће врши се по изричитој жељи мушкараца. Жена се овде појављује као двострука жртва. Најпре као жртва неодговорне и безобзирне мушке похоте, често у пијаном стању, и као жртва мушког комодитета и неспремности на жртву рађања и подизања деце.

Поразно делује чињеница да једино жене на исповести исповедају грех чедоморства, кају се и пате, а по сведочењу бројних свештеника и духовника, никада ни један мушкарац није исповедио саучествовање у греху абортуса, и ретко је неком мушкарцу наложена епитимија (казна) због овог греха. То сведочи о површности и моралној запуштености мушке природе. Тиме се очинство своди на бизарни биолошки појам лишен сваког вишег значаја и смисла. Отац губи духовна и свештена својства родитеља и појављује се као мужјак у простом процесу планиране репродукције ради продужења врсте.

 Дубоке ране

 У нашем народу абортус се још назива и „чишћење“. Нема сумње да су овај назив смислили мушкарци. Јер прекид трудноће за њих је прекид и „чишћење“ од свих њихових проблема и невоља. За жену и мајку тек тад настаје проблем. Киретом се одстрањује плод и „чисти“ утроба жене од плода. Али нема кирете која може очистити и зацелити дубоку рану у срцу и души мајке за изгубљеним, још нерођеним чедом. Несрећне мајке годинама сањају своју нерођену децу. У сну их крштавају, дају имена, доје и хране, подижу и шаљу у школу, жене и удају… Носе, дакле, свој крст кроз тешку патњу и страдање, изложене сталној опасности у брачним обавезама према мужу, да понову зачну и удвоструче, утроструче или удесетоструче тешки грех. Има жена које су извршиле абортус на десетине пута.

Овде се помињу само тешке духовне трауме и последице. Као што је познато абортус оставља несагледиве последице по здравље жене. Ко може избројати жртве којима је жена својим животом платила овај тешки грех, да би удовољила жељи мужа, породице, традиције, средине, друштва или неког од бројних неповољних стицаја околности? Колико је девојака починило самоубиство због младалачке непромишљености и греха зачећа пре брака, због неприхватања и неразумевања породице и средине? О томе сведоче бројни топоними: „Девојачки вир“, „Девојачка стена“, „Девојачка пећина“, „Девојачки бунар“, „Скочидевојка“ итд. Има ли примера да је неки мушкарац извршио самоубиство зато што је нека девојка са њим затруднела и што ју је оставио на милост и немилост породици и хировитој и немилосрдној средини која често не зна за милост и праштање? Чак се и црквени дежурни „ревнитељи закона“, овде појављују као инспиратори осуде и жигосања. Заборавља се како је Оснивач и Глава Цркве, Господ Исус Христос, у познатом догађају из Јеванђеља, поступио према жени ухваћеној у прељуби (Јн. 8, 1-11). 

 Апел Светитеља

 Апели Цркве и друштва када је у питању абортус и проблем наталитета треба да буду упућени најпре мушкарцу. Треба оплеменити грубу и сурову мушку природу, како би муж и отац показао већу бригу и одговорност за породицу и потомство и како би родитељску и очинску свест уздигао на ниво светиње мајчинства. Велики отац Цркве, Свети Јован Златоуст, осетио је жариште проблема чедоморства и зато се прекорним и потресним речима обраћа мушкарцу: „Зашто сејеш онде где желиш да земља упропасти плод? Где је много бесплодности, где је уништење пре рођења? Јер чак ни блудницу не остављаш да буде макар само блудница, него је чиниш човекоубицом. Зар не видиш како од пијанства долази блуд, од блуда прељуба, од прељубе убиство? Чак и нешто горе од убиства, не знам ни како да га назовем. Јер не само што рођеног уништаваш, него га спречаваш да се роди! Шта, дакле, и Божји дар презиреш, и против Његових закона се бориш? А оно што је проклетство, као благослов прихваташ, и радионицу рађања претвараш у кланицу, и жену дату ради рађања деце, за убиство припремаш“.

 Искуство Цркве

 Нека ове речи Златоустог светитеља послуже као подстрек и надахнуће свима који се баве проблемом абортуса и наталитета, како би своје апеле упутили бар равномерно мушкарцу и жени. Треба се ослонити на вишевековно искуство Цркве и светитеља, не само када је овај проблем у питању. У литургијском и богослужбеном животу, који и јесте, уствари, истински живот Цркве, најбоље се сагледавају и решавају односи међу људима, а самим тим, и међу половима. Ту се остварује јединство са Богом као небеским Оцем, а кроз то јединство остварује се јединство међу људима као децом Божјом. Зато су Свете Тајне и молитвословља најбоља и најуспешнија средства хришћанске мисије. Кроз њих се најлакше и најуспешније решавају сва питања човековог живота, лична и заједничка, и разрешавају све дилеме и недоумице које се испрече на животном путу човека и човечанства.