БОГОТРАЖИТЕЉ ДОСТОЈЕВСКИ

Фјо­до­ру Ми­хај­ло­ви­ћу До­сто­јев­ском при­ла­зи се или са оду­ше­вље­њем ср­ца или ника­ко. Или се сна­ћи у жар­ком и троп­ском под­не­бљу ње­го­вих лич­но­сти и жи­ве­ти не са­мо убр­за­ним, но му­че­нич­ко-гро­зни­ча­вим тем­пом њи­хо­вим, или за­кло­пи­ти ње­го­ве књи­ге и раз­и­ћи се за увек с њи­ме, као што су то мно­ги на За­па­ду учи­ни­ли, на­зи­ва­ју­ћи га: „генијал­ним бо­ле­сни­ком.“ Чо­век страсног боготражитеља Достојевског, не са­мо да се кре­ће стал­но на ру­бу по­но­ра сво­је про­па­сти, но је већ за­шао у те без­да­не и но­си се с де­мо­ни­ма свих стра­сти и стра­хо­та.

Потресна исповест

 Го­то­во у свим ње­го­вим ро­ма­ни­ма глав­на ли­ца су но­си­о­ци оног ве­ли­ког, стра­сног ру­ског стре­мље­ња Бо­гу. Ни­је мо­гу­ћан ско­ро ни је­дан зна­чај­ни­ји ди­ја­лог, па био он на дру­му, у крч­ми, у ди­мљи­вој ни­ској со­би­ци, из­ме­ђу бед­них и по­ни­же­них, зло­чи­на­ца и блуд­ни­ца, ин­те­лек­ту­а­ла­ца и мо­на­ха, а да се не окр­зне о нај­ду­бљи про­блем Сми­сла Живо­та и Бо­га. Бог је Ње­гов: Бог Хри­шћан­ски, Љу­бав, До­бро­та и ве­ли­ко Пра­шта­ње. Без­гра­нич­на Љу­бав и бес­крај­на До­бр­о­та што про­ди­ру у сва ср­ца. У сва ма­ла ср­ца људска. Са­мо тре­ба за­ћи та­мо, са­мо тре­ба ослу­шну­ти, са­мо тре­ба љу­бав да бди и Бог се већ ја­вља. И у нај­ма­њем и нај­гре­шни­јем од нас. Ево га, бес­крај­но До­бр­ог, ка­ко је се­би на­шао дра­ги ку­тић у ду­ши пи­ја­ни­це Мар­ме­ла­до­ва, оца Со­њи­ног ко­ји се ис­по­ве­да у крч­ми пред са­свим слу­чај­ним слу­ша­о­ци­ма:

„Ја не­мам на­шта да се жа­лим! Тре­ба ме рас­пе­ти, рас­пе­ти на крст, а не жа­ли­ти ме. Расп­ни ме, расп­ни су­ди­јо, па ме он­да жа­ли! И он­да ћу ја по­ћи сам к те­би ра­ди рас­пе­ћа јер ни­сам ја од ве­се­ља пи­јан, но од су­за и бо­ло­ва. Ми­слиш ли ти, тр­гов­че, да ми је ова бо­ца би­ла слат­ка? Ту­гу сам тра­жио у њој, ту­гу и су­зе ко­је сам на­шао, и на­сла­ђи­вао се њи­ма. А Онај ко­ји има ми­ло­сти за све, сми­ло­ва­ће се и на­ма, Онај ко­ји раз­у­ме све и сва, Је­ди­ни Су­ди­ја. Он ће до­ћи то­га да­на и пи­та­ће: Где је та де­вој­ка ко­ја се жр­тво­ва­ла за сво­ју ма­ће­ху за­гри­жљи­ву и гру­до­бол­ну и за ту­ђу де­цу ма­лу? Где је та де­вој­ка ко­ја је има­ла ми­ло­ср­ђа за свог оца, не­из­ле­чи­вог пи­јан­ца и под­но­си­ла ње­го­ве сви­ре­по­сти? Он ће ре­ћи: Хо­ди! Ја сам ти већ јед­ном опро­стио… Па и сад су ти сви мно­ги гре­си опроште­ни, јер си мно­го во­ле­ла. И он ће опро­сти­ти мо­јој Со­њи. Он ће јој опро­сти­ти, ја знам да ће јој опро­сти­ти… Ја сам то осе­тио у ср­цу пре не­ки дан, кад сам био код ње. Он ће су­ди­ти це­ло­ме све­ту и сви­ма ће опро­сти­ти, до­бри­ма и рђа­ви­ма, му­дри­ма и понижени­ма… А кад свр­ши са оста­ли­ма, он­да ће на­ма ре­ћи: Ви сте сви­ње! Ви сте и по сли­ци и при­ли­ци жи­во­ти­ње пра­ве, али до­ђи­те и ви! А му­дри ће уз­вик­ну­ти, а са њи­ма и уче­ни: Го­спо­де, за­што при­маш и ове? А Он ће ре­ћи: Ја их при­мам, о му­дри, ја их при­мам, о уче­ни, јер се ни је­дан од њих не осе­ти до­стој­ним да бу­де при­мљен. И пру­жи­ће нам Он сво­је ру­ке, и ми ће­мо па­сти на ко­ле­на… ми ће­мо пла­ка­ти и све раз­у­ме­ти!… и све разуме­ти… цео ће свет раз­у­ме­ти… Го­спо­де, не­ка до­ђе Цар­ство Тво­је!“

Не бој се, и не тугуј!

Ср­цу скру­ше­них, по­кај­ни­ка, оних ко­ји се осе­ћа­ју не­до­стој­ним, ни­шчим и незнатним, Бог је увек бли­зу. Се­ти­мо се са­мо оне див­не сце­не где ста­рац Зо­си­ма пред на­ро­дом сто­ји ко­ји се ти­ска ње­му, ка­ко те­ши, по­ди­же, бла­жи. Јед­ној же­ни, ко­ја се мучи, ве­ли:

„Ни­че­га се не бој, и ни­ка­да се не бој, и не ту­гуј. Са­мо, нек по­ка­ја­ња код те­бе не поне­ста­не – а Бог ће ти све опро­сти­ти. Јер ни­ти има та­кво­га гре­ха, ни­ти га мо­же би­ти на овој зе­мљи да га Бог не би опро­стио искре­ном по­кај­ни­ку. Ни­ти је чо­век ка­дар учини­ти та­ко ве­ли­ки грех да пре­ва­зи­ђе ве­ли­ку љу­бав Бож­ју.“

У це­лом де­лу До­сто­јев­ског та ру­ска скру­ше­ност и жар­ка по­тре­ба за по­ка­ја­њем доби­ла је див­ног жи­во­та у мно­гим ти­хим, сми­ре­ним љу­ди­ма ко­ји су ср­ци­ма на­шим толи­ко дра­ги. „Шта је све­тац?^“ пи­та се, и он од­го­ва­ра: „то је ти­хи скру­ше­ни чо­век, испу­њен ду­хом Бож­јим.“

Смири се, горди човече!

Да, скру­ше­ност је осло­бо­ди­тељ­ка ужа­сног де­мо­на ду­ше људ­ске: охо­ло­сти, гордости. За­то у сво­ме ду­бо­ко на­дах­ну­том го­во­ру, при­ли­ком Пу­шки­но­ве про­сла­ве, којим је мах­ни­то за­па­лио све слу­ша­о­це, ве­ли­ки Мај­стор нам по­ру­чу­је:

„Смири се гор­ди чо­ве­че и охо­лост сло­ми сво­ју! По­ни­зи се не­рад­ни чо­ве­че и обрађуј гру­ду род­ну… Исти­на ни­је из­ван те­бе, она је у те­би. Про­на­ђи са­мог се­бе. Савла­дај се, па ћеш се про­на­ћи. И тек тад ћеш по­ста­ти сло­бо­дан, ко ни­кад што ни­си био. По­че­ћеш де­ло ве­ли­ко: осло­ба­ђа­ћеш и дру­ге; по­зна­ћеш сре­ћу, јер ћеш свој жи­вот ис­пу­ни­ти, свој на­род раз­у­ме­ти и ње­го­ву све­ту исти­ну“.

Је­сте: „по­ни­зи се гор­ди!“ – јер је До­сто­је­ве­ки до­бро знао, и осе­тио свом си­ли­ном свих ду­бо­ких ми­сти­ка хри­шћан­ских, да је Ми­лост Бож­ја да­ле­ко од гор­дих, јер је ср­це за­тво­ре­но с де­вет бра­ва. И он, као Doc­tor hu­mi­li­ta­tis XII ве­ка уз­ви­ку­је: „Скру­ше­ност је знак Ми­ло­сти ко­ја до­ла­зи”. Она је с Љу­ба­вљу, оном пра­вом, не­раз­двој­на. Јер Љу­бав се не на­ди­ма, она се не ве­ли­ча, она све тр­пи и све сно­си.

Но по­не­ти Љу­бав, по До­сто­јев­ском зна­чи: по­не­ти и те­рет од­го­вор­но­сти:

„…Узми се­бе и учи­ни се­бе од­го­вор­ним за сав грех људ­ски. Па то, бра­те, зби­ља и јесте та­ко, јер чим ти се­бе искре­но учи­ниш од­го­вор­ним за све и сва­ко­га, ти ћеш оно­га ча­са уви­де­ти да оно та­ко и је­сте у са­мој ства­ри. И да ти баш и је­си за све и за сва­ко­га крив. А зба­цу­ју­ћи и то­ва­ре­ћи сво­ју ро­ђе­ну ле­њост и сво­ју не­моћ на дру­ге, свр­ши­ћеш тим да ћеш се со­тон­ском гор­до­шћу опа­са­ти, и на Бо­га ћеш уз­роп­та­ти“.

Срцем, браћо, срцем!

 Ве­ли­ком Ру­су Љу­бав је је­ди­ни мо­гу­ћи пут осло­бо­ђе­ња од де­мон­ског индивидуализма. Он је его­цен­трич­ном чо­ве­ку ко­ји ми­сли да је сре­ди­ште све­та, прoтивста­вио ва­си­он­ског чо­ве­ка ко­ме је цен­тар у све­ту. Пр­ви је уз­не­ми­рен, без љубави. Дру­ги: сми­рен, ра­до­стан, у ве­дри­ни,

Строг пре­ма се­би, благ пре­ма дру­гом, то је фор­му­ла До­сто­јев­ско­ве мо­рал­не филосо­фи­је ко­ја је кру­ни­са­на ре­ли­ги­о­зним иде­а­лом: „Ко же­ли би­ти нај­дра­жим де­те­том Бож­јим, нек за­бо­ра­ви се­бе и бу­де слу­га сви­ју“. И та­ко ре­ша­ва ге­ни­јал­ни ру­ски Мај­стор го­ру­ће пи­та­ње, сво­је ве­ли­ко му­че­ни­штво и ки­да­ње ко­је је оли­че­но ка ши­ро­ким, гранди­о­зним, al fre­sco сли­ка­ним пло­ха­ма, ње­го­вих ро­ма­на, у без­бро­ју ју­на­ка ње­го­вих: ко­је је ду­бље, Са­зна­ње мо­згом или Ср­цем? Да би у по­след­њем свом ро­ма­ну „Бра­ћа Кара­ма­зо­ви“ об­ја­вио кроз стар­ца Зо­си­ма и Аљо­шу: „Ср­цем, бра­ћо, ср­цем!“

 Европа је Антихрист!

До­сто­јев­ски је ве­ли­ки апо­стол, те спо­знај­не и сми­ре­не хри­шћан­ске Љу­ба­ви. Ту нам вест он ша­ље из Ру­си­је, с ду­бо­ким по­гле­дом на па­ган­ску Евро­пу. Ге­ни­јал­ном проницљи­во­шћу по­знао је он ре­ли­ги­о­зну су­шти­ну Евро­пе ко­ја је те­о­риј­ски узе­ла Хришћан­ство, а прак­тич­но оста­ла па­ган­ска. Европ­ско Хри­шћан­ство је је­даи те­жак и ве­ли­ки не­спо­ра­зум, оно по­чи­ва на во­љи за вла­шћу (Wil­le zur Macht). А це­ла по­ли­тич­ка исто­ри­ја Евро­пе ни­је дру­го до под­смех и ру­га­ње Хри­шћан­ском иде­а­лу. Евро­па ни­је след­бе­ни­ца Хри­сто­ва, но рим­ских сол­да­та ко­ји су Га ра­за­пе­ли. Евро­па је свет осво­ји­ла, не што је би­ла хри­шћан­ска но вар­вар­ска; по­ни­зна из­ме­ћар­ка вла­сти и нов­ца; гор­да тиран­ка пре­ма сла­би­ма, без об­зи­ра за ту­ђе жи­во­те, за ту­ђе му­ке, за ту­ђу сло­бо­ду. Да и не го­во­ри­мо о кр­ва­вим тзв. хри­шћан­ским по­хо­ди­ма, а све у Име сми­ре­ног На­за­рен­ца; се­ти­мо се са­мо оно­га што је, ко­ли­ко ју­че, би­ло: Хри­шћа­ни су му­чи­ли, кла­ли, уби­ја­ли, с ра­фи­не­ри­јом, де­сет ми­ли­о­на дру­гих Хри­шћа­на, слу­же­ћи, ва­и­сти­ну, са­свим дру­гом идеа­лу од Хр­шпћан­ског. Где су те Цр­кве Хри­шћан­ске би­ле да у све­то­ме гне­ву крик­ну: „Без­ум­ни­ци, оруж­је до­ле, Хри­шћан­ство за­бра­њу­је уби­ство“. Не, европске Цр­кве су благословиле рат. Јер ни­су би­ле по су­шти­ни хри­шћан­ске. То је До­сто­јев­ски ду­бо­ко, још он­да, осе­тио био, и за­то је пла­ме­ним ре­чи­ма по­чео про­по­ве­да­ти: Пра­во Еван­ђел­ско Хри­шћан­ство, и то са Ис­то­ка, јер Ру­си­ја ско­ро ни­је Евро­па. За­то Евро­па До­сто­јев­ском и је­сте Ан­ти­христ.

Бог ће спасти људе своје…

До­сто­јев­ског не сме­мо иден­ти­фи­ко­ва­ти са исто­риј­ским православљем, но са оним су­бли­ми­ра­ним, ко­га је он, у дну ду­ше но­сио: Пра­во­сла­вље, ка­ко би тре­ба­ло и мо­ра­ло би­ти, но­во ру­ско пра­во­сла­вље, пра­во Хри­шћан­ство, Братство:

„Али Бог ће спа­сти љу­де сво­је, јер је Ру­си­ја ве­ли­ка сми­ре­но­шћу сво­јом.“

„На­род ће до­че­ка­ти ате­и­сту, и по­ди­ћи­ ће се на ње­га, и са­вла­да­ће га, и оста­ће је­ди­на пра­во­слав­на Ру­си­ја. Чу­вај­те, да­кле, на­род и чу­вај­те ср­це на­ро­да. У ти­ши­ни га васпитавај­те, јер је ово на­род бо­го­но­сац.“

„Ја ипак ми­слим да ће­мо ми са Хри­стом ве­ли­ко де­ло ре­ши­ти.“