БОЖИЋНИ ПОСТ – НЕБЕСКИ ГОСТ!

Пише: Протођакон др Љубомир Ранковић

ПОЧЕТАК БОЖИЋНЕ ДРАМЕ

 Завршни чин – „друго стање“ – Највеће достојанство – Пред вечитом дилемом – Примери светитеља – Сине мој, дај ми срце своје – Сусрет са собом –

 Драма Божића

Драма Божића почиње Благовестима. Архангел Гаврило говори Пресветој Богородици: „Радуј се благодатна, Господ је с тобом… Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осениће те… и родићеш сина и надeнућеш му име Исус!“ Библијска „пепељуга“ у дубокој провинцији земље Израиља, која ће постати Невеста Небеског Женика, смерно одговара: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.“

Хришћански свет ове године, у најдубљој реалности по 2022. пут, обнавља ову драму као живу стварност живота у вери. Није ово патетична успомена, површна емоција, или конвенцинолно in memoriam, ово је стварна и жива драма непролазне и вечне витлејемске ноћи, хришћанска реинкарнација кључног библијског догађаја, на коме зидамо себе, смисао наше вере у почетак спасења света и човека.

Завршни чин

У данима смо светог Божићног поста којим почиње завршни чин најузбудљивије библијске драме. Црква је установила четири поста: Часни, Петровски Великогоспојински и Божићни… Али се овај Божићни издвојио „по доброти и по веселости“, јер по речима Ловћенског Тајновидца: „Нема дана без очњега вида, нити праве славе без Божића.“ Рађа се дете. Неупоредиво, најузвишенији чин радости људског живота јесте рађање.

 „Друго стање“

Шта почињемо постом?

Наши стари, до данашњег дана, за трудну жену кажу да је у „другом стању“. Сви хришћани постом ступају у то благословено „друго стање.“ Није суштина само у посту, уздржању од мрсне хране. Постом отпочиње „друго стање“ нашег личног, дубоко унутрашњег живота. Почиње духовни преображај. Макар малим, ембрионским заметком. Заметком Сина Божјег у нашем бићу, у нашем срцу. Наше срце Божићним постом постаје  „благословена утроба“ која носи Богомладенца у себи, за себе, за своје ближње за сву Божју творевину, за све космичке просторе и бездане, па и за ову убогу планету нашу – „једну сламку међу вихорове“. Достојевски потресно исповеда ту стварност: „Велика мајка – земљица црна, земља хранитељка, слика мајчинских груди – космичка слика Божића“.

 Највеће достојанство

Хеј, Хришћанине, са Богом у себи, сам постајеш „мали бог у блату“, сабрат и садруг Господњи, Син Бога Живога! Зато настој трудом и премилом жртвом, за Бога и ближње, да ти сваки дан поста буде другачији од јучерашњег у сваком добром смислу и погледу. Кад се вечерас спустиш у своју постељу на починак, изврши самосмотру протеклог дана. Ако је сабир позитиван, дан је имао смисла. И не горди се тиме. Захвали Господу и смири се пред Њим, пред собом и својим ближњим. Господ се противи поноситима. Увек мисли да си мањи и недостојнији од свих. „Највеће достојанство хришћанина је – сматрати себе најнедостојнијим“ – древна је максима светих Божјих људи.

 Пред вечитом дилемом

 Често се чује питање: Да ли су они који посте, бољи људи од оних који не посте?

Ову вечиту дилему, камен спотицања и саблазни у верујућем народу, особито на почетку сваког поста, као последицу површног поимања суштине хришћанства и живота у вери, разрешио је Господ Христос у јеванђелској причи О митару и фарисеју:

„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, фарисеј и цариник… Фарисеј говораше: Боже, хвала ти што нисам као остали људи, или као овај грешни цариник… постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стекнем. А цариник стајаше у дну храма, бијући се у прса говорећи: Боже милостив буди мени грешноме! Кажем вам, цариник отиде оправдан доме своме а не фарисеј. Јер сваки који узвисује себе понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука, 18, 9-14).

Пост је превасходно духовни подвиг, средство а не циљ.

 Примери светитеља

Ево примера из живота два велика светитеља; Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Светог Илариона и припремио печено пиле. Епифаније одби речима: Опрости брате, од кад се замонаших не једох ништа заклано. Епифаније рече: А ја, од кад се замонаших никад не легох у постељу, док све не опростих противницима својим. Задивљен Иларион узврати: Твоја врлина, свети човече, већа је од моје!

Један светитељ рече другом: Никад ме сунце не виде да једем. Смирено узврати овај други: Никад ме сунце не виде да се гневим на ближњега свога. Брате, рече први, твоја врлина већа је од мога поста.

 Сине мој, дај ми срце своје!

Све ово илуструје суштину живота у вери. Имa хришћана који не једу месо али „једу срце и џигерице“ својих ближњих. Суштина постапоред посне хране, јесте смирење, трпљење, праштање, добра дела, нежност и брига за своје најближе. Ако је то тешко и недостижно, онда пробајмо ово: Срдачан поздрав, благ осмех, мио поглед, топла реч, раширене руке и срце према нашим ближњим. То је вредније од хиљаду дана поста. Бог од нас тражи срце: Сине дај ми срце своје!… и додаје: Милости хоћу а не жртава!

Сусрет са собом

Уздржање од мрсне и јаке хране јесте лек за утишавање телесних страсти, које могу бити извор обести, гнева, беса, насиља, похоте сваке врсте… Дакле, победа духа над телом. Рвање са собом. Борба и победа духовног над телесним у себи… Силазак у себе, трагање за собом, сусрет са собом у себи. Ко сретне себе у себи, више је него да је срео анђела, кажу свети оци Цркве.

Сводимо ово замуцкивање о великим тајнама живота у вери, пред којима су стајали неми и збуњени највећи духови хришћанства, једном кратком, сажетом и храбром поруком великог оца Цркве из благодатног доба ране хришћанске епохе:

„Воли Бога и ближњега свога, и ради шта ти је воља!“

Савет онима који желе да докуче то благословено „друго стање“ на Гори Тавору: Телесно пости, а врлином и добротом душу гости!

Благословен Божићни пост!

covekoljubac-majka