ДОСТОЈЕВСКИ ВРХ НАД ЖИВОТОМ

Исидора Секулић
ВРХ НАД ВРХОВИМА

Потреба човека да мисли о Достојевском и дан и ноћ, не долази само у доба облетница и опомена кроз штампу. А кад дође то време, тама попадне по свој осталој литератури света. Простре се велики облак а над облаком се диже оно што ће за човека увек бити загонетно и страшно, али увек остати тачка чежње – врхунац, врх изнад познатог и постигнутог, усамљени, над громадама земље и камена и људских станишта узвинути – врх над врховима.

Достојевски је врх над врховима, сур, самотан, тужан, али врх. Сва обрађена тла, све косе и падине, све шуме и перивоји и насеља могу бити, и јесу, својина других народа и раса, али врх је наш, словенски. На највишој тачки човечнога, страдалнога, и зато доброга и смелога, пободена је застава руска, славенска.

Жеђи мучне и ватрене

Врх није са животом, он је над животом. Са Достојевским, Славенство није донело у свет ни јасноћу, ни корисност, ни веселост; донело је жеђи мучне и ватрене: жеђ за савршенством, жеђ за остварењем односа између ограничених јединки и идеје Бога; жеђ за сарадњом васељенском човека. Дело Достојевског није литература, него је чудо.

Стога, дело Достојевског није уметност, него је сума. Одредити Достојевског, немогућно је. Покушавали су то многи, и највећи, али склизну са превеликог објекта, остану при делимичности коју могу обухватити, и падну и изгубе се у својој расправи о тој делимичности. Понекад, Достојевски је резоновао и маштао на начин других људи, али ако се и том пође за Достојевским, убрзо се или пропада, или узлеће. Ипак, и Достојевски има своју трагедију немоћи, као и херувими, као и сатана. У свету овом, који је, што ближи савршенству, све више антидруштвен, Достојевски се крхао да нађе идеалне односе човека према човеку и човека према друштву.

Трагање за Смислом

Достојевски није ни „писао” ни „сликао” живот. Онако како је потребно за литературу, није он видео ни мачку, а камо ли човека и човечанство. Прелетао је и надлетао овај свет као анђео или ђаво, молећи склопљених руку или тражећи разјарено: смисао. Зашто има зла? Зашто сви чинимо зло? Зашто љубав не попије зло као сунце кап воде? Смисао је тражио Достојевски, и тражећи смисао наводио доказе и документа. Документација, сатанска или херувимска, то је литература Достојевског. Тај писац је остављао по страни сву природу, од травке до звезда, и просецао се са болом и злом држећи на длану човека, само човека.

Историја књижевности – шта ће друго – тражи и налази у Достојевском компоненте. По хартијама. Угледао се, узео, кажу, ту и ту. Јесте, несрећник, живећи на земљи, и у Европи, хранио се и он свачим. Али кад је долазило до пробоја његовог позива, он је престајао јести и друговати, пуцао је тада и бризгао из њега врх и вулкан. Вулкан се инспирише сам собом, и баца самога себе. А Достојевскова метода, техника и стил, за њих зна историја књижевности, а о њима не зна ништа Достојевски.

Смири се горди човече!

По вокацији својој, Достојевски није могао примити ниједну утврђеност и форму живота. Запад је одрицао и прорицао му варварство, и изгледа да се ближимо варварској фази културе; Исток је одрицао; Петра Великог и реформу Русије није примао; Пушкина је као песника волео, али његову Русију, дакле, његов гениј, није примао. Револуцију је предвиђао, али ни њу није примао. Да устане из гроба, и види, на данашњој изложби у Москви, читаве библиотеке, са натписом Наука против Бога, ни то не би примио. Ни православље ни његове монашке представнике није примао. Хтео је, па није могао. Није могао довршити Аљошу. Уосталом ни Раскољникова није довршио; није могао, а хтео је и обећао написати спасеног несрећника Родиона… У низу индивудуа и форми оваквог света и цивилизације, није видео свршетке.

Романи Достојевског су излив стихијски. Није то спремано, и дотеривано, ни за лепоту, ни за славу. Индивидуално биће у Достојевском је додуше ширило те текстове, продавало их, да купи хлеб и да може да се коцка. У осталим пространствима бића Достојевскова није се знало ни за литературу ни за славу. Достојевски је умом и љубављу хтео смисао, достојанство, мир. „Смири се, горди човече!” „Смири се, безумни човече!” Романи Достојевског, то је ватрено растварање и бацање човечанства натраг у стихију, у нове почетке и свршетке. Зар су Карамазови роман? То је пожар, катастрофа пожуде и хладног злог разума. Зар је Раскољников роман? То је страшни суд на земљи и самоубиство очајног Достојевског.

Болови и задаци…

Достојевски је у огромном свом бићу свакога дана досезао и до греха и до савршенства. Свестан је био при том свега, и увек, и зато никада није био здрав. Ништа се у таквом бићу није могло прилагодити мерама обичног живота и обичне среће и дужности; ништа се није могло механисати ни у механизам нападни ни одбрамбени. Напад и одбрана били су исконски, или нису били. Достојевски, у обичном смислу речи, није био ни учитељ ни градитељ. Оставио нам је у наследство своју мору због зла и страдања, и своју чежњу: не хтети у човечанству божанске идеале, него божанске просечности. Достојевски је стално мислио и сузе лио за најпросечније, и за најгоре – за нас грешне људе јесте просечно – али сваки обртни тренутак и његових нагона и његове душе ударао је у вечно, у божанско, у добро.

Достојевски је прошао као посредник између човечанства и савршене мисли о човечанству – посредујући огромним гресима својим, огромним јадом својим, огромном љубављу својом. Кроз његове романе само се наслућују његове силе и терети. Он их је добрим делом крио, и отишао тајанствен као што је и дошао. Дело његово нису приче и слике, него болови и задаци.