Пише: др Љубомир Ранковић
ЗНАЧАЈ ВЕРСКОГ ВАСПИТАЊА
Повратак у цивилизовани свет – Слобода избора – Узвишени задатак – Плодови веронауке – Потреба кориговања програма – Историјска димензија хришћанства – Пред изазовима времена – Злоупотреба религије – Обавезан предмет
Враћање Веронауке у српске школе после више од пола века у јавности је примљено и прихваћено као повратак наше земље у цивилизовани свет. Разуме се, било је, има их и увек ће бити и оних који се томе противе, сматрајући да школско образовање и васпитање, по „старим моделима“ треба да остане у функцији идеолошке индоктринације. Притом, религија се означава као главни противник и непријатељ „прогреса“ а вера у Бога као највиши облик заблуде и мрачњаштва.
Слобода избора
Веронаука треба и мора да буде искључиво и једино у функцији духовног и културног просвећивања ученика уз максимално поштовање њихове неприкосновене слободе избора, религијског опредељења и практиковања своје вере. Спречава се, сузбија, одбацује и осуђује сваки покушај притиска, наметања, индоктринације, верске манипулације и „врбовања“ ученика.
Прошло је двадесет година од враћања веронауке у наше школе. Догодило се то на пречац. Без неопходне припреме. Ни школа ни црква нису били довољно спремни. Тога су сви били свесни. Српска православна црква захвална је својој држави на указаном великом поверењу. Вероучитељи су у школама дочекани, углавном, срдачно и предусретљиво, како од ученика тако и од већине својих колега – просветних радника, који су прискочили у помоћ са својим драгоценим саветима и искуством. У ходу се све изграђивало, надограђивало и кориговало, поправљало и унапређивало. Отклањани су недостаци и стицана нова искуства.
Узвишени задатак
Повратак веронауке у школу доживљен је, дакле као велика част и признање нашој цркви и њеној јерархији од стране државе. Али пре свега као узвишени задатак. Као најважније призвање и оправдање наше генерације пред Богом, народом и историјом. Изнад свега као одговорност у подвигу и жртви са циљем целовитог образовања и васпитања младих у нашој земљи. За протеклих 20 година уложен је максимум труда и напора, воље и знања да се одговори овом узвишеном просветитељском позиву и задатку. Захваљујући томе овај предмет је прихваћен у свим школама од стране просветних радника, ученика и њихових родитеља на целој територији Републике Србије.
Плодови веронауке
Какви су плодови Веронауке? Још увек нису импресивни и спектакуларни. Може се и мора више и боље. Али већ се осећа нови дух међу школском омладином. По сведочењу родитеља и просветних радника, међу младима нараста свест о потреби толеранције и међусобног разумевања, поштовања различитости, мање је псовке и вулгарности, порока и неморала сваке врсте. У породични и друштвени живот уноси се дух уважавања и респекта према култури и традицији, афирмише се дух саборности и међусобне саодговорности, хуманости и пожртвовања. Све су присутнији и већи осуда и презир према егоизму и себичности, грабљивости и саможивости, бездушности и бруталности, некултури и примитивизму, кичу и неукусу. За све поменуто, разуме се, допринос даје школско образовање и васпитање у целини, које се са нарастајућом медијском деструкцијом бори као Давид са Голијатом.
Потреба кориговања програма
Искуство у протекле две деценије показује да је неопходно кориговати концепт програма Веронауке. Показало се да је у постојећем, исувише, скоро искључиво, наглашена литургијска димензија хришћанства. У уџбеницима је доминантна литургијска катихеза. Сувопарна, академска, беживотна, спекулативна, апстрактна, самим тим тешко разумљива ученицима па чак и вероучитељима, што је чини заморном и често досадном. Не поседује неопходну ведрину, светлост и експлозивност јеванђелске речи и поуке. Осим тога, она је претежно окренута метаисторији и есхатологији. Игнорише и занемарује присуство хришћанства у животу човека и света у протекла два миленијума, његово узвишено призвање и оправдање.
Историјска димензија хришћанства
Хришћанство, дакле, има и своју историјску димензију. Оно је историјски и цивилизацијски феномен. Живи и обитава у овом конкретном свету. Утиче, понекад пресудно, на цивилизацијске токове и процесе. Дубоко засеца у живот човека као јединке, породице, шире и уже друштвене заједнице, држава, региона и континената. Пружа савременом човеку неопходну помоћ у разумевању себе и света око себе. Ствара животне моделе и узоре. Бог није статична већ динамична сила – вечно делање. Религија, а особито Хришћанство, јесте покретачки импулс и тихо срце историјског трајања света и човека. Без њега је немогуће разумети природу и суштину наше цивилизације – културу науку и историју. Коначно, хришћанство представља идентификациони код, шифру и кључ за разумевање природе, карактера и менталитета европског човека, европске цивилизације и великог англосаксонског модерног света коме тежимо. Култура великог света почива на темељима хришћанских вредности. У школама се предано и изучава хришћанска религија и Библија над којом се заклињу суверени и шефови највећих држава и народа.
Пред изазовима времена
Хришћани су данас суочени са изазовима мултирелигијског и секуларизованог света. Од хришћанства се очекује да изнађе решења и понуди одговоре на искушења модерног времена: екологије, родне и полне равноправности, генетског инжењеринга, биогенетике и биоетике итд. Мора да отвори и покрене што шири међурелигијски дијалог унутар себе и са осталим религијама у циљу попуштања затегнутости у свету, мира и толеранције међу народима и државама, смањењу сукоба и ратова и што је најважније сузбијању тероризма чији баук кружи планетом. Савремени свет суочен је са мистериозним и контроверзним болестима и пандемијама које уносе немир и неспокојство у живот савремног човека и света, са исходима пуним неизвесности. То су све питања којима се мора бавити Веронаука у циљу упознавања и укључивања младих у савремене друштвене и цивилизацијске токове како би се проналазили начини за њихова решења ради мирног и спокојног живота на целој планети.
Злоупотреба религије
Савремени тероризам који је највећа претња модерном свету и човеку, налази своје главно упориште и оправдање у религијским и верским факторима. Нажалост ради се о флагрантној злоупотреби религије. Терористи се мобилишу из маргинализованих и необразованих друштвених групација и средина, индоктринирају се и фанатизују погрешним и искривљеним верским учењима уз обећања сатисфакције и афирмације у хедонистички приказаном животу у рају, после самоубилачке смрти. Ово је посебно изражено у исламском свету, мада ни хришћанство није имуно на ове девијације. У нашој средини и у нашем времену маргинализоване зилотске групе уносе деструкцију и немир тероришући својим фанатизмом миран и пристојан свет. Верско образовање има циљ да просвети и васпита школску омладину како хришћанске тако и исламске и свих вероисповести како би се спречиле поменуте злоупотребе. Дакле, постојање веронауке у школама модерног времена мора бити одлучујући фактор у борби против нарастајуће авети тероризма који онеспокојава цео свет.
Обавезан предмет
Имајући у виду све поменуто, збуњујуће звучи предлог да се Веронаука редукује у нашем образовном систему основних и средњих школа. Напротив, држава и црква свим расположивим средствима треба да помогну модернизацију овог предмета и његову пуну афирмацију уз озбиљно разматрање предлога Српске православне цркве да овај предмет буде обавезан у нашим школама. Треба покренути и мобилисати стручну јавност из области теологије, педагогије, социологије, историје и других друштвених наука за припрему и израду модернијег концепта и нових уџбеника који би на најбољи начин помогли младима да се ухвате у коштац са поменутим изазовима и искушењима наше епохе ради срећније и боље будућности човека и човечанства у целини.
