ХРИСТОЉУБАЦ ДОСТОЈЕВСКИ

Добрица Ћосић
О ДОСТОЈЕВСКОМ

Поштована господо,

Болешћу спречен да дођем у Сремске Карловце и у Богословији говорим о књизи „Достојевски — Књига о Исусу Христу”, протођакона Љубомира Ранковића, шаљем по пријатељима госпођи Марики и господину Илији Радуловићу почетак и крај незавршеног текста посвећеног вама.

Говорити о хрестоматској књизи протођакона Љубомира Ранковића „Достојевски — Књига о Исусу Христу“ представља за мене вишеструка ограничења и искушења.

Ја се нисам никад критички бавио целокупним стваралаштвом Достојевског; ја сам се само трудио да будем његов ученик у стварању романа.

И не располажем духовном спремом да испуним ваша очекивања у тумачењу садржајно веома богате књиге протођакона Љубомира Ранковића о схватањима Достојевског према Исусу Христу и мом Богу љубави.

Мени скептику Исус Христос јесте Бог љубави, онај који је у историји људског рода изговорио најзначајнију људску мисао: „Љуби ближњег свог као себе самог”. Та најзначајнија људска мисао је и најтежи, најнеостваривији завет човеку, јер му се супротставља људска природа и егзистенцијални чиниоци са којима људи бивствују, особито у нашој савременој цивилизацији. Човек је биће љубави, али истовремено и биће зла; најчешће са нагоном зла јачим од моћи добра у себи.

О Исусу Христу, његовом учењу и мучеништву за своју веру и људски свет, његовој улози у .ъудској судбини у два миленијума, исписане су хиљаде и хи.ъаде књига. Само је, на пример, књига „О угледању на Христа“ Томе Кемпијског, написана у 15. веку, преведена на 50 језика и штампана у више од 6000 издања. Једино је Библија у историји књиге, имала више издања од „О угледању на Христа“ Томе Кемпијског.

Ако тој историјској истини додамо хиљаде аутора религијске и атеистичке културе широм света и религијске писце српског језика, ако имамо права да историзујемо Бога љубави, можемо закључити: Исусус Христос је у два миленијума био светлосни духовни стуб људског бивствовања на огромним пространствима наше планете. Та истина буди у мени осећање признања за духовну храброст протођакона Љубомира Ранковића да приреди књигу „Достојевски-Књига о Исусу Христу”, којој се вечерас посвећујемо.

Да сведем ову овлашну и делимичну анализу ,Браће Карамазова“ и избор текстова Лубомира Ранковића, на читалачко питање: да ли је Христољубац Достојевски могао да живи угледајући се на Исуса Христа? Усудићу се да одговорим: само понекад и само по нечему.

Он је неколико година провео са злочинцима у ужасним сибирским робијашницама, боловао од епилепсије, сиромашно живео, страсно су га обузимале жене и коцка. Али и таквим животом, тај дубински, таман, трагедијски истинољубац на дилему — Христос или истина, без недоумица, категорички се опредељује за Христа. Од овог мишљења Достојевског пуцају небеса, почиње умни понор над којим се ја не смем да наднесем.

Можете с разлогом питати: јесам ли ја у свом дугом и свакојаком животу у нашем обесправљеном и пониженом народу упознао људе који су живели и живе са врлинама из учења Исуса Христа: да упознао сам и познајем Христолике људе, људе љубави и экртвовања себе да би спасли другог и знам да такви људи постоје. Да они не постоје ја не бих био жив. То сазнање и мом животу даје смисао.

Baixar Torrent Crackedao