ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВЛАДИКО ЛАВРЕНТИЈЕ

svecovek-lavrentije
Пише: Љубомир Ранковић

 

ЛАВРЕНТИЈЕ – ПРАЗНИК СВЕТЛОСТИ ТИХЕ

Данас је Света Четрдесетница у Епархији шабачкој. Прошло је четрдесет дана од како је Господ узнео светлу и свету душу Владике Лаврентија из овог света времене пролазности у станове светих у вечној и непролазној Небеској Србији. Највећа харизма наше Цркве преселила се у вечност 23. јануара у 17 сати. Данас 03. марта његова света и светла душа излази пред свога Господа коме је целога свога земнога века одано и пожртвовано служио. Овај сузни молитвени запис приносимо уместо воштанице на гробу Епископа Лаврентије, Великог Владике доброте и љубави. 

После Бога и моје породице, владика Лаврентије је човек који ми је највише пружио у животу. Из његових руку никада нисам примао никакве чинове, декрете, грамате, похвалнице, ордења… нити било каква јерархијска и овосветска одликовања… Највише одликовање које ми је Провиђење доделило, јесте одликовање чином небеске јерархије, да проживим живот у непосредној близини Човека, који од дечачких дана у моме животу представља живу икону Христову. Девет анђелских чинова у небеској јерархији степенују се по њиховој близини Богу. Међу њима, шестокрили серафими су анђели највишег чина, јер из непосредне близине созерцавају блистање Светлости Божанске славе. Те вишње среће Господ ме удостојио у овом свету. Одредио ми место у близини Човека Светлости тихе, који ми је кроз цео живот даривао обиље скривеног блага срца, најдрагоценијег блага које се у овом свету може задобити. Од њега и кроз њега сам задобио скупоцени бисер – Господа Христа. И то Оног нежног и брижног јеванђелског Пастира Доброг са назаретских поља.

Био сам дечак од 13 година и 9 месеци, кад ме овај Човек нашао међу зидинама древног манастира Крке као одбачени завежљај туге и као изгубљено и залутало јагње. Смиловао се попут милостивог Самарјанина и упртио на своја плећа. Пружио своју матерински нежну руку и привио на топла родитељска недра… Мене и све моје другове прве генерације петоразредне богословије у манастиру Крка 1966. године.

Он нам је постао и отац и мајка. И више од тога. Постао је наша жива икона Христова. Најживља и најистинитија кроз цео живот. Својом љубављу и својом добротом према нама, и према свима и свему око себе, сведочио је о смислу постојања човека и света, и васцеле Божје творевине. Он нам је кроз цео живот представљао слику новог Адама, новог човека у Христу. Био нам је професор и разредни старешина. Није нас подучавао испразним и заводљивим речима већ живим примером. Он је био наш најуверљивији уџбеник богословља да хришћанство није научна доктрина већ живот. Био је наш Христос по Благодати. Не као свештеник, јеромонах, епископ. Већ, пре свега и изнад свега, као Човек. Прави Божји Човек.

Омиљени светац писца мога живота Достојевског, био је свети Алексије Човек Божји. Мени се посрећило да цео живот уживо будем уз Ретког Божјег Човека. То доживљавам као највећи Божји дар. За ту милост Свевишњега, захваљујем непрестано у дубинама свога срца.

У овом суровом свету људских реалности, овај човек је моје најдубље уверење да постоји Бог и да може постојати обожени човек. Он је моје најузвишеније уверење и оправдање Божјег стварања човека. Човек какав је владика Лаврентије, не може бити творевина пуког случаја. Он је верни отисак и сведочанство Творца, образа и лика Његовог, чије име и суштина неизоставно морају бити Љубав.

Поред Христа Господа, вечног и непревазиђеног узора, владици Лаврентију највећи узор био је и остао свети владика Николај. Настојао је целог живота да га подражава у свему. Иако у свему, безрезервно и до краја, послушан и одан Цркви и њеним канонима, владика никада, као и Николај, није био крути клерикалац. Његова природа је широка и слободарска, као природа народа коме припада. Као млад јеромонах, а доцније као епископ, није се уклапао у клерикалне кнуте и стеге. Он никада није био деспот. Није незасито жудео за епископском влашћу и чашћу. Неколико пута, попут владике Николаја, подносио је писмену оставку на дужност епархијског архијереја. Несебично је поделио шабачко-ваљевску Епархију говорећи: Више могу да ураде двојица него један.

За владику Лаврентија Црква су – Бог и Божји народ, а свештеници и епископи предани и пожртвовани служитељи Богу и народу. Он је противник сваке самовоље и бахатости од стране било ког носиоца црквене власти. Целог живота као свештеник и епископ, имао је на уму горку али истиниту констатацију владике Николаја о ружним појавама у црквеном животу: Неограничена самовоља црквеног старешинства, свакодневни страх од премештаја, малаксавају руке монасима и свештенству. Владика Лаврентије био је духовник који је дизао крила свима, покретао витлове и уливао наду и оптимизам своме свештенству и верницима.

По узору на Светога Саву и светог Владику Николаја, владика Лаврентије највећи је васељенски хришћанион свога времена. Као први српски епископ Европе и Аустралије, крстарио је неуморно мултиверским и мултинационалним просторима и континентима, сабирајући расуто стадо Светога Саве и прикупљајући га под крила Српске цркве, као квочка пилиће. Сарађивао је и пријатељевао са високим представницима бројних хришћанских и нехришћанских конфесија и вероисповести, свештенством и народом свих слојева. Поштовао их и волео истинским хришћанским човекољубљем, љубоморно и заветно чувајући своју веру и свој народ као зеницу ока, и зато био вољен и поштован од свих. У фанатизованим и непросвећеним круговима појединих верника, удаљеним од истинског и јеванђелског схватања и разумевања хришћанства, то није наилазило, и данас дањи не наилази на разумевање. Нећемо полемисати, нити их осуђивати. Свима њима нека послужи као одговор, очајнички вапај чешког реформатора Јана Хуса са ломаче: О, sancta simlicitas!

Владика Лаврентије био је први епископ наше цркве за Европу и Аустралију. Подигао је и оформио епрахијски центар у манастиру Химелстиру. Попут древних монаха зографа, писаца и преписивача богослужбених књига, манастир је снабдео савременом штампаријом Острог. Приступио је епохалном подухвату – штампању и издавању Сабраних дела Светог Владике Николаја у 15 томова. Сваки том би у просеку имао од 800 до 1000 страна. Велика љубав створила је и велике амбиције. Решио је да штампа, папир, повез и коричење са двоструким блиндруком и златотиском буде на највишем могућем графичком нивоу и стандарду тога времена. И по Христовој речи: Све је могуће ономе који верује, владика Лаврентије је успео у том подухвату. И данас, после 40 година, то издање сабраних дела Владике Николаја, по својој високој графичко-техничкој изради, надмашује бројна издања најугледнијих издавача у Србији и Европи. Овај комплет сабраних дела Светог Владике Николаја у 13 томова, у издању Епархије шабачке, по својој популарности надмашује све што је до сада штампано и издавано у историји Српске цркве. Изузимајући, наравно, Свето писмо, које по тиражима, нема премца у целом свету.

Као епископ шабачко-ваљевски, од 1989. године, владика је наставио велики подвиг у мисионарском раду на свим пољима. Штампан је велики број књига верске садржине у милионским тиражима, и велики део тога бесплатно дељен народу. Помогао је покретање првог црквеног радија у целом православном свету од Цетиња до Владивостока. Радио Глас Цркве, са шест предајника покривао је скоро целу Србију, и постао један од најслушанијих и најомиљенијих радио станица у земљи.

Увођењем веронауке у наше школе, Епархија шабачко-ваљевска предњачила је испред свих у Србији. Опредељење ученика за веронауку најбројније је у Србији. Сваке године Епархија штампа књиге одабране и пригодне верске садржине које поклања свим ђацима, без обзира да ли похађају веронауку, и свим професорима, наставницима и школском особљу.

Поред мисионарског, владика Лаврентије је и на задужбинарском пољу рада, без премца и такмаца у нашој цркви. Поред великих подухвата у Европи у изградњи епархијских центара и организовања црквеног живота, велики успех је остварио и као епископ шабачко-ваљевски. Подигао је и осветио близу две стотине цркава и велелепних црквених домова. Поменућемо оне најважније: Манастир Соко и Богоштица, највећи храм после храма Светог Саве, црква Христовог Васкрсења у Ваљеву, у којој је устоличен нови епископ ваљевски Милутин; изградња епископског конака у Новом Ваљеву и цркве Светог Георгија, задужбинара и ктитора браће Вујића; изградња нове цркве на Убу, подизање монументалног храма у Лозници на Лагатору, на имању Вука Караџића, највеће у Епархији шабачкој; изградња новог храма на Летњиковцу у Шапцу, изградња спомен цркве на Равној Гори и петнаест километара асфалтног пута кроз сувоборска беспућа…

Пре неколико година, на самом заранку земнога века, покренуо је и увелико започео изградњу духовно-културног центра Свети Сава, на епархијском имању у Шапцу, највећег у Српској православној цркви. Већ је саграђен храм Светог Саве, први и једини у шабачкој Епархији, који ће ускоро бити претворен у манастир. У будућем духовно-културном центру, биће велика дворана са бројним мултимедијалним учионицама, огромном салом за предавања и семинаре, спортски терени и олимпијски базени, игралишта за децу веронауке и сву школску омладину.

Поводом 50-годишњице епископске службе, у име његове духовне деце и пријатеља изашла је у издању Гласа Цркве, пригодна Монографија – Лаврентије – празник светлости тихе – убоги запис моје душе о Владици Лаврентију, дубоко свестан да ни изблиза није дотакнуто нити забележено још много тога важнога и крупнога у његовом животу. Притом, желим да нагласим, да све што је записано у овој књизи дубоко је истинито и верно, просејано кроз сито и решето рођеног скептика. Јер сам попут неверног апостола Томе, стотину пута очима гледао, додиривао прстима и рукама својим опипавао и проверавао бројне чињенице и био непосредни сведок и учесник многих догађаја овде описаних. Усудио сам се зато, да у име свих владичиних ђака, духовне деце, поштоваоца Владике Лаврентија, кроз свих ових пет деценија, ову Монографију завршим епилогом Јовановог Јеванђеља:

Ово је онај ученик који сведочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово. А има и много друго што учини овај Човек, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге.

Овим речима сина Заведејева, придодао сам молитвени уздах Господу и Владици моме Лаврентију, да приме жртву речи моје, као муцање детиње захвалности, и да не одбаце убогу лепту сиромашка…

На крају као и на почетку:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВЛАДИКО ЛАВРЕНТИЈЕ!

Збогом и до виђења у Небеској Србији!
svecovek