МЛАДЕНЦИ: БРАК ЈЕ СВЕТА ТАЈНА ЉУБАВИ

svecovek-Paolo_Veronese
Пише: Љубомир Ранковић
О ХРИШЋАНСКОМ БРАКУ

Света тајна љубави – Брачно подвижништво – Природа женом пише по мушком срцу – Поема о врсној жени Цара Соломона – О утицају жене на мужа – Снага речи и примера – О једнинству и једнакости у Христу

 Света тајна љубави

Хришћански брак је света тајна љубави у којој се мушкарац и жена сједињују доживотном животном везом уз благослов Цркве, по речи Спаситељевој у Јеванђељу: „Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје, него једно тело“ (Мт. 19, 5-6). Супружници се венчавају „славом и чашћу“, симболом свеопштег призива човека и највећим даром Творца: „Славом и чашћу овенчао си га“ (Јевр. 2, 7). Брак је, по речима Св. Апостола Павла: „тајна велика“  јер је икона и подобије односа „Христа и Цркве“ (Еф. 5, 32). 

Света тајна брака, дакле, има есхатолошки карактер, пошто је брачни живот, по речима Светог Јована Златоустог, по својој суштини образ не земаљских ствари, него Царства Божјег: „Муж и жена у браку не показују се као обличје нечега неодуховљенога, или нечега земаљског, него обличје самога Бога“. Зато многи Свети Оци, однос Бога и човека кроз историју дочаравају брачним појмовима и сликама. Свети Симеон Нови Богослов, обожење назива: „Божанским и неизрецивим Браком човека са Богом Живим“. Свети Григорије Богослов о светињи брака каже: „У сваком браку поштује се Христос у мужу, а Црква у жени“.

Брачно подвижништво

По духовној и физичкој структури свога бића, мушкарац и жена се одликују различитостима којима их је Творац обдарио. Једно без другог они нису довршени и целовити. Тек у браку човеково биће добија своју синтезу и целину. Човек ван брака представља Адама пре стварања жене. Библијски писац на почетку Библије, задивљен Божјом творевином, узвикује: „Гле, добро беше веома!“ (1. Мој. 1, 31). Међутим, видевши усамљеничку тугу Адамову, Господ се оглашава: „Није добро!“ Шта није добро, Господе? „Није добро да је човек сам!“ И Бог доноси одлуку: „Да му начиним друга према њему“ (1. Мој. 2, 18). Творац је, дакле, човеков живот утемељио на брачној и социјалној основи. По Његовој замисли, брачни и породични живот чине основу и потку друштвеног живота: „И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (1. Мој. 1, 28). Брак представља велики подвиг испуњавања прве Божје заповести дане људима још у рају. То је најтежи подвиг и највећа одговорност коју човек може узети на себе у овом свету.

Брачно подвижништво неупоредиво је веће и узвишеније од монашког подвижништва, јер је скопчано са светињом физичког и духовног рађања деце за Царство Божје. То је одговорност за судбину васцелог Божјег света. У монашком завету монах умире за свет, одричући се света ради себе и свога спасења. У светој тајни брака супружници се рађају за свет, одричући се себе ради живота света и његовог спасења. Монаштво одликује жртвени подвиг напуштања родитељског дома и света, одрицање од родитеља и родбине, мењање личног имена, одазивајући се познатом Христовог позиву: „И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни“ (Мт. 19, 21 и 29). Али, шта тек рећи за жену, која мења презиме својих отаца, оставља родитељски дом, родитеље и родбину, често завичај и отаџбину, ради испуњења основне Господње заповести и првог благослова упућеног људима, кроз који се наставља божански подвиг стварања човека и света? Шта рећи за њене порођајне муке у физичком, а нарочито духовном рађању и одгајању деце, живих чланова тела Божјег, Цркве Христове у овом свету? Шта рећи за њена безбројна послушања у дому и породици, за обавезе према мужу, према његовим родитељима и родбини, према деци и обавезама на радном месту, и сталном бригом и жртвом како ускладити кућне и професионалне обавезе итд?

Природа женом пише по мушком срцу

Хришћански брак је симфонија различитих особина мушке и женске природе у којој се, дакле, остварује целовитост и савршенство човека: „У Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену, а све је од Бога“ (1. Кор. 11, 11). Дужности и обавезе хришћанских супружника су у складу са особеностима њихове природе. За разлику од паганског схватања брака, у коме је доминирала груба и брутална физичка сила и надмоћ мужа над женом, хришћански брак представља благословену заједницу на начелима љубави, слободе, мира, узајамног служења и самоодрицања.

У хришћанском браку, за мужа и жену нема спасења једном без другог. По Светом Апостолу Павлу, брак је за супружнике средство спасења: „Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети мужем“ (1. Кор. 7, 16 и 14). Судећи по овим Апостоловим речима, пред вратима Царства Небеског неће бити развода и растајања жене и мужа. Грешни муж заслугама жене, а грешна жена заслугама мужа, задобиће спасење. Почев од Светог Апостола Петра и његове супруге, многобројни су примери у новозаветној Цркви, где муж и жена остварују спасење једно кроз друго и једно са другим.

Жена у браку има, несумњиво, велики утицај на мужа. Тај утицај је снажан чак и у друштвима где је жена обесправљена и дискриминисана. За мерило културног и цивилизацијског нивоа једног друштва историчари и социолози узимају статус и положај жене у њему. Кроз однос према жени, дакле, мери се ниво, квалитет и карактер друштвеног живота. Ако једно друштво жели да децу и мушкарце учини племенитим и добрим, треба најпре да научи жене племенитости и доброти. „Жена је највиши подстрек људског стваралаштва: она стоји у зениту мушкарчеве мисли и акције и њој се дугују све лепоте и величине људског генија“, каже песник Јован Дучић. А једна стара изрека гласи: „Природа женом пише по мушком срцу“.

Поема о врсној жени Цара Соломона

Свето писмо Старог завета обилује изванредним примерима мудрих и разборитих жена, које као мајке и супруге брину о роду и племену изабраног Божјег народа. Прамајке Сара, Ревека, Рахиља, Дина, Тамара, Рута, Авигеја, и многе друге старозаветне жене пророка и вођа израиљског народа представљају украс Библије. Без њих ова древна Књига не би имала животну снагу, а библијска казивања била би сиромашна и прозаична. На крају своје књиге Прича Соломонових, премудри Цар написао је Поему о врсној жени, која представља синтезу свих врлина и квалитета добре и вредне жене по стандардима и мерилима људи старога света. Иначе, ова Поема, написана пре два и по миленијума, убраја се у најлепше и најдубље текстове о узвишености жене у историји светске књижевности:

„Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер. Ослања се на њу срце мужа њена, и добитка неће недостајати. Чини му добро, а не зло, свега века свога. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. Она је као лађа трговачка. Из далека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим.  Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак.  Рукама својим маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена имају по двоје хаљине. Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је. Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским. Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. Одело јој крепост и лепота, и осмехује се на време које иде. Уста своја отвара мудро, и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хлеба у лењости не једе. Синови њени подижу се и благосиљају је, муж њезин такође хвали је. Многе су жене биле врсне али ти их надвисујеш све. Љупкост је преварна и лепота ташта, жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода руку њезиних, и нека је хвале на вратима дела њена“ (Приче Соломонове 31, 10-31).

 О утицају жене на мужа

Врсне, односно, врлинске жене имају важну улогу у хришћанству. Нарочито је велики допринос жена у спасењу својих мужева. Наиме, по речима Светог Амвросија Миланског, жена располаже материнском харизмом да рађа Христа у душама људи. Свети Јован Златоусти саветује жени: „Обавештавај, саветуј, убеђуј, јер ни један учитељ не може да убеди тако као жена… Благочестива и разумна жена најпре ће моћи да упристоји мужа и да његову душу обликује према својој жељи. Јер муж неће тако слушати ни пријатеље, ни учитеље, ни начелнике, као што ће слушати разумну супругу док га она саветује и обавештава“.

Снага речи и примера

Мајка Светог Григорија Богослова, благочестива Нона, уложила је много напора и труда, да свога мужа Григорија, који је био незнабожац,  обрати у хришћанску веру. О томе њен син пише: „Жена која је Богом била дата моме родитељу, за њега је била не само сарадница, што и није ништа зачуђујуће, него и руководитељица: она сама га је речју и делом усмеравала ка свему што је прекрасно. Сматрала је за своју обавезу да се у свему осталом повинује мужу, по закону супружништва, али се није стидела да у стварима вере и честитости буде његова наставница… Често се молила за његово спасење са врелим сузама, често му је говорила речима пуним најјаче љубави, а понекад и хришћанских претњи, обавештења и сл. Притом ништа на оца није деловало тако као њена кротка хришћанска нарав, њена искрена честитост, које најпре омекшавају душу и пред чијом се снагом човек радо окреће врлинама“.

Још речитији је пример Монике и Патрикија, родитеља Блаженог Августина. Патрикије је био незнабожац, развратног и неморалног живота, раздражљиве и преке нарави. Моника је својим примерним хришћанским животом, љубављу и смирењем, разумевањем и снисходљивошћу према његовом карактеру, успела да задобије поштовање и љубав мужа. По природи насилник и кавгаџија, Патрикије се није усуђивао да над њом врши било какво насиље. Његово јавно неверство подносила је великодушно, не улазећи са гневним мужем у препирке и свађе. Избегавала је да му противречи у било чему, нарочито у наступима срџбе и гнева. Али када би се смирио и дошао себи, она је користила прилику и указивала на сву погрешност његових поступака, што је у њему изазивало кајање и постиђеност. Такви хришћански поступци разумне и прибране жене укротили су и разоружали грубог Патрикија, и он се почео окретати Христу. Касније је говорио да је на њега више утицао Моникин примеран и свети живот него њене речи и савети.

О јединству и једнакости  у Христу

Да би жена могла на успешан начин да оствари узвишену улогу мајке и супруге у браку и породици, она мора бити у једнаком достојанству са својим мужем. То се нарочито односи на хришћански брак и породицу. Утолико пре, пошто јеванђелска антропологија и социологија у потпуности изједначавају мушкарца и жену, поштујући њихове природне особености.

Хришћанство је повратило жени од Бога добијено достојанство. Због тога, поједини философи као што су Целс и Ниче, оптуживали су хришћанство да је у цивилизацију унело дух феминизма. Наравно, било је и данас има међу теолозима и духовницима и таквих који гаје негативан став и однос према жени, наслеђен из паганства и јудејства. Попут јеретика из првих векова, гностика, манихејаца, евхита и других, они гледају на жену као на „извор греха, узрок злочина, врата ђавола, ученицу змије, реп шкорпиона“ итд. Такви ставови немају ничега заједничког са хришћанством које штити и поштује људско достојанство жене и мушкарца, залажући се, не за профану равноправност и једнакост међу половима, него за јединство у Христу, и за поштовање њихових права која им по Божјем и људском закону припадају.

ativador office 2013