МОЋ ВЕРЕ И ТАЈНА ДОДИРА

Пише: Протођакон др Љубомир Ранковић

ИСЦЕЉЕЊЕ КРВОТОЧИВЕ ЖЕНЕ

Јеванђеље о васкрсењу Јаирове кћери и исцељењу крво­то­чи­ве же­не (Лк. 8, 43-48), читано данас на светој литургији у 24. недељу по Духовима. Тумачимо само одељак о исцељењу крвоточиве жене:

„И беше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ниједан је није могао излечити; и приступивши остраг, дотаче се скута хаљине Његове, и одмах стаде течење крви њене.

И рече Исус:

– Ко је то што ме се дотаче?

А кад сви одрицаху, рече Петар и који беху са њим:

– Наставниче, народ Те опколио и гура Те, а Ти говориш: „Ко ме се то дотаче?“

А Исус рече:

– Неко ме се дотаче, јер осетих силу која изађе из мене.

А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред Њим, и каза Му пред свим народом зашто Га се дотаче и како одмах оздрави.

А Он јој рече:

– Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру“.

 Тајна додира

 Лик ове же­не, јеванђелске хероине, за­слу­жу­је да бу­де ја­че осве­тљен и на­гла­шен. Ка­да је Го­спод кре­нуо по позиву је­вреј­ског кне­за Ја­и­ра да ис­це­ли ње­го­ву бо­ле­сну кћер­ку, за њим је кре­ну­ло мноштво на­ро­да да ви­де још јед­но чу­до. У том мноштву на­ро­да, ко­је је из ча­са у час бивало све ве­ће, тиска­ла се и очајнички про­би­ја­ла јед­на бо­ле­сна же­на, са жаром вере и наде у ср­цу, ноше­на са­мо једном ми­шљу: „Ако се са­мо дотак­нем ха­љи­не Њего­ве, оздравићу“ (Мт. 9, 21). По­пут силни­ка и моћ­ни­ка ово­га света – римског ка­пе­та­на и кне­за Јaира, она није сла­ла по­ру­ке и по­зи­ва­ла Хри­ста „на но­ге“, не­го је же­ле­ла да ма­кар у нај­ве­ћој тај­но­сти додир­не са­мо ску­т хаљине Ње­го­ве, јер је твр­до верова­ла да ће до­би­ти ис­це­ље­ње од те­шке бо­ле­сти незауста­вљи­вог течења крви, ко­је је тра­ја­ло дванаест година.

 „Не бој се, кће­ри!“

 По­тро­ши­ла је све своје има­ње на лечење, али те­шкој болести ни­је би­ло лека. Остала је још само јед­на на­да: дотаћи се ску­та хаљине Чу­до­твор­ца из На­за­ре­та и оздрављење ће до­ћи. И ус­пе­ла је. Ис­ко­ри­сти­ла је огром­ну ма­су све­та, при­шла бли­зу Христу и ус­пе­ла да се одастраг до­так­не ску­та Ње­го­ве ха­љи­не. То­га тре­нут­ка престало је те­че­ње крви ње­зи­не.  Али снага ње­не ве­ре као гром је оши­ну­ла Спаситеља, и он у општој по­мет­њи, галами и вици, ста­је и пи­та: „Ко се то до­та­че мојих ха­љи­на?“ (Мк. 5, 30). Кад же­на ви­де да се не може са­кри­ти, при­сту­пи др­шћу­ћи као ср­на и ста­де пред Христа, кле­че пред ње­га и све му ка­за. А Он је ухва­ти очин­ски за ру­ку, по­ди­же и упути ре­чи охра­бре­ња и ис­це­ље­ња: „Не бој се, кће­ри! Ве­ра тво­ја спа­сла те је; иди с миром!“ (Лк. 8, 48).

 Чистота срца

 Ни­је се Го­спод љубави гну­шао ње­не те­ле­сне „не­чи­сто­те“ те­че­ња кр­ви, већ га је импресионирала ње­на огром­на вера и чистота срца. За­то је на­зи­ва сво­јом кћерком и да­ру­је јој ис­це­ље­ње. У све­тлу овог је­ван­ђел­ског дога­ђа­ја, да­ље расправе о жен­ској „не­чи­сто­ти“ у вре­ме мен­стру­ал­ног периода, по­ста­ју бесми­сле­не, јер – чистима је све чисто!

 Име као знамење

 Из­у­зет­ни лик ове жене пред­ста­вља нај­ве­ће би­блиј­ско сведочан­ство о сна­зи ве­ре. До­га­ђај ве­зан за ње­но ис­це­ље­ње показу­је да сна­га човеко­ве ве­ре по­кре­ће Бо­га на акцију. И име ове же­не ети­мо­ло­шки све­до­чи о ве­ри – зва­ла се Ве­ро­ни­ка. По­сле исце­ље­ња до­жи­ве­ла је дубоку ста­рост. У знак за­хвал­но­сти, наручила је да се уради Христов кип, ко­ји је поставила, као ве­ли­ку све­ти­њу, у двориште сво­је ку­ће. У вре­ме гоње­ња хришћа­на под царем Јули­ја­ном Одступником, ње­на ку­ћа је за­па­ље­на, а кип срушен. Из поштовања пре­ма овој све­тој жени, јеванђелску Веронику Цр­ква је увр­сти­ла у светитељке.

Сла­ви се 25. ју­ла по но­вом ка­лен­да­ру.