НИКОЛАЈ У ДЕЧЈЕМ СИРОТИШТУ

svecovek-deca
Пише: Љубомир Ранковић

 СУСРЕТ СА ДЕЦОМ У „БОГДАЈУ“

 

ПРВИ ЧИН
Сцена пета

(Битољ 1936. године. Празник Оци. Дечје сиротиште „Богдај“. На сцени огроман дугачки сто прекривен чаршафом живе боје. На столу доста корпица пуних слаткиша: бомбона, колача, чоколадица, шећерлема… Владика сав радостан шета по соби. Наједном чује се дечја граја, и деца улазе. Иза њих, сестра Нада Аџић, професорка из Београда, млада жена, тридесетих година, обучена у црно, са црном повезаном марамом, управитељка сиротишта. Владика шири руке, деца прилазе за благослов и љубе га у руку, говорећи своја имена.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Добро дошли дечице, пилићи мали, голубови моји. Бог вас благословио… Ти си Никола. Ех, пун је свет нас Никола, нека те штити наш имењак од свих животних бура и бродолома… Димитрије, нека те молитвом заклања и чува чудотворац солунски, твој имењак… Ти си Цветанка? Какво лепо име, мирише као цвеће. Мириши кћери моја, нема лепшег мириса од чедне душе дечје и девојачке… Петар! Ти имаш свог светог Петра за узор у вери. Петар значи камен, стена Цркве Христове… Ти си Зуди, син комшије Турчина. О њему си ми причала, сестро Надо, да је добро дете. Хајде Зуди, још бољи буди, да те воле људи. О, Видоје, Бог те видео и погледао. Лепо име Видоје. Свети Виде, види нас и видај! Ти си Павлина, нека те чува имењак, апостол Павле, велико светило Христово…

СЕСТРА НАДА: Преосвећени Владико, Павлина нема ни оца ни мајке…

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Има она свога Оца који је на небесима, и мајку – Мајку Божју. Они нека је чувају… А ти? Сара, кћи покојног Исака сајџије. Жива и сретна била Саро. И лепа као Сара Аврамова, најлепша жена Библије… Ти си Бранко, Бог те бранио и чувао, како имаш свилену жуту косицу. Словени стари, наши преци, сви су били жуте косе и светле пути… Е, ти имаш најлепше име, Марија, Свете Деве Марије, нека си срећна… Ти си Спасоје… Свети Спасоје, добри часоје, нека ти Господ подари здравље и спасење…

(Сва деца прилазе по реду. Владика свако дете помилује по глави и коментарише његово име. Прилази девојчица обучена у црно, са црном марамом на глави, и са бројаницом у руци, као монахиња.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Види каква је, као мала монахиња. Како се зовеш, душо? Јованчица. Ма каква Јованчица, ти си, срећо, велика, као Јована Мироносица, Христова следбеница. Умеш ли да направиш метаније, као монахиња, да добијеш благослов?

(Девојчици се заруменише округли обрашчићи. Окрете се сестри Нади и пружи бројанице. Направи три велике метаније, лагано као срна, и приђе Владици за благослов. Владика сав сија од задовољства. Сви около стоје задивљено, наста весели жагор дечице.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: А што си ти тако обучена у црно, Јованчице? Да није због неке жалости у кући?

ЈОВАНЧИЦА: Није, дедо Владика, није. Сви су моји живи и здрави, хвала Богу. Кад порастем, ја желим да будем монахиња, као наша сестра Нада.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Кад порастеш, кћери, кад порастеш… Дотле живи, играј се и радуј се. Деца су најмилија Богу. Милија од свих монахиња и монаха, свештеника и владика и патријараха. Христос је највише волео децу, и она Њега. Наша вера је вера дечје радости, чистоте и лепоте… Дечице моја мила, ви сте знамење и украс Цркве Христове. Ево, ближимо се Божићу, дану кад се родило најлепше дете на свету… Сестра Надо, ја се распричао, дај да послужимо децу…

СЕСТРА НАДА: Чекајте, Преосвећени, не може тако. Морамо прво да Вас вежемо. Децо дајте канап…

(Деца ваде однекле дугачак бели канап од вуне и сви опкољавају Владику. Нада му принесе столицу да седне. Деца обмотавају канап око ногу и вежу за столицу. Настаје општа радост, граја и весеље. Сестра нада помаже деци. Владика сав озарен небеском радошћу.)

СЕСТРА НАДА: Тако децо, тако. Јаче вежите. Тако, Павлина, вежи за ногару од столице, Саро, ти привежи за сто. Јаче, још јаче, да не може да се одреши. Да деда Владика никад не оде од нас. Да стално буде са нама…

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Ја и јесам, срцем и душом увек са вама. Највише са вама. Ви сте ми најмилији и најдражи. Додај ми, сестра Надо, те корпице са стола, да се деда Владика одреши деци…

(Сестра Нада додаје корпице, једну по једну. Владика узима по пуну шаку слаткиша и даје деци редом. Деца трче по соби, једу колаче и радују се. Кад подели слаткише, деца одвезују Владику. Он устаје и милује их по глави.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Како сте добри и слатки. Слађи од слаткиша, као анђели. Ех, што ми одрасли нисмо такви. Због вас, Бог трпи и нас старије. Трпи и чека да будемо као деца, да би нас примио у Царство Његово.

СЕСТРА НАДА: Благословите Преосвећени, да деца пођу у трпезарију на ручак. Већ је време, огладнели су.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Хајде децо, крећите… Бог вас благословио и чувао. Желим вам пријатан ручак.

(Деца полако одлазе. Сестра Нада приђе Владици за благослов.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Сачекајте, сестро Надо, да мало попричамо о овом нашем светом послу. Мој ђакон, отац Глигор, биће са децом за време ручка.

(Сестра Нада, затвара врата и враћа се.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Седите сестро… Јесте ли се мало привикли овде. Знам, више би сте волели да идете у манастир. Стрпите се, одслужите овде у сиротишту Богдај, као војник свој рок, па ћете онда у манастир. И да знате, ово што сад радите светије је од сваког посла. Мени је ово сиротиште прече и важније од свих манастира и цркава. Важније од целе епархије. Важно као Литургија, као Причешће… Ми свештеници овим треба да се бавимо. Ово је најсветији посао. Е, благо свима вама који се трудите око ове сирочади. У манастиру Хопову у Срему, руске калуђерице, избеглице из совјетије, чувају децу. Имају дивну игуманију, мати Нину, красна хришћанска душа. Летос је сретох у Патријаршији у Карловцима, и прича ми. Вели, јавила јој се у сну почивша матушка Катарина, па јој каже: „Е, овде није ништа онако како смо мислиле. Овде се највише цени ко очува дете сироче“. И сад, мати Нина, узима и чува, где год чује за дете да је остало сироче. Ето, видите.

СЕСТРА НАДА: Свети Владико, опростите ми, молим Вас. Знам и видим колико волите децу и колико Бам је важан „Богдај“. Причате у њему и живите за њега. Мени се у почетку учинило да нећу умети са децом, зато сам желела да идем у манастир. Сада видим да ме Бог, Вашим светим молитвама, довео овде да кроз службу овој дечици служим Њему… Нека је хвала и слава Господу. И Вама, и Вама, свети Владико, што сте ме упутили и посаветовали.

ВЛАДИКО НИКОЛАЈ: Тако, сестро Надо, тако је, Бог вас благословио, кћери моја златна. Јер ко пружа хлеб гладној деци, самоме Христу пружа. Ко служи деци, самоме Христу служи, и ко гости децу, самога Христа гости. О, како је слатко Христу давати, Христа служити, Христа дворити, Христа гостити… Зато ја, као од стране Христове, благосиљам све који Богдај љубе, који Богдај даривају, који Богдај служе. Куд би ова сирота Божја дечица по овој зими, гола и гладна. Зар поред нас, да се потуцају од немила до недрага. Не дао Бог. Па боље да нас нема, да нас нестане. Како ћемо сутра изаћи пред Христа?

(Владика говори узбуђено потресним тоном у гласу. Сестра нада ћути. Очи јој пуне суза. Вади марамицу и брише их.)

СЕСТРА НАДА: Хвала Вам, Преосвећени, што сте ми поверили ово свето послушање. Опростите мени неукој и брзоплетој. Трудићу се да оправдам Ваше поверење, и да Вашим светим молитвама, послужим Богу и овој сиротињи… Хоћу да Вам испричам какво чудо нам је учинио Свети Никола. На Никољдан, после службе, кад смо се вратили овде из цркве, једна девојчица нам упала у бунар.

(Владика Николај се трже и прекрсти.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Упала у бунар? Па?

СЕСТРА НАДА: Не узнемиравајте се, Преосвећени. Све се добро завршило. Хвала Господу у Светом Николи, извадили смо је живу и здраву. Одемо потом сви пред икону Светог Николе, помолимо се и сви начинимо по неколико метанија… Пијемо и даље воду из бунара. Девојчица била чиста, причешћена. Тек је била дошла са светог причешћа.

(Владика се измени у лицу, осмехну се неким светлим унутрашњим осмехом. Проговори чудним гласом, више за себе:)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О, да… Она се и није могла удавити. Тек се причестила… Христос је био у њој и са њом.

(Настаде тишина. Обоје узбуђени и ганути, ћуте.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Видите, сестро Надо. Христу се може служити и изван манастира. Није монаштво једина служба Богу. Ја мислим да овако важне послове, црква треба да повери честитим женама и да им тако омогући, да покажу своју ревност и љубав према светињи Божјој. Кад су жене мироносице, могле ићи заједно са апостолима и за Христом, и служити Господу своме, могу благочестиве жене и у наше време, својим подвигом, служити истом оном Господу… И не морају бити монахиње. Зато је нужно васпоставити ред ђакониса, како је то било у првим вековима. Све што је некад било добро и цркви корисно, даде се, са Божјим благословом, обновити и васпоставити.

(Наједном се отварају врата. Улази младић, висок, лепа и блага лика, старости од двадесет пет година, синовац Владичин, професор богословије Јован. Долази из Лелића, носи о рамену повећу ткану шарену торбу „пртару“. Владика се озари.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Ене, Јово, кад си стигао? Шта има ново у Лелићу? Како су Ката и Пела? Јеси ли видео Тиосава? Како је отац Ђока, шта има ново код цркве? Како су наши сељаци? Ех, како сам се ужелео мог Лелића… Како наше село има лепо име, меко као свила.

ПРОФЕСОР ЈОВАН: Сви су добро, хвала Богу, Преосвећени. Сви Вас поздрављају и питају за Вас. Питају кад ћете доћи у Лелић. Нарочито баба Ката, знате већ… Код цркве је све добро, пуна црква сваке недеље и празника. Ови из манастира Ћелија се жале, да је њима омањило народа, како је подигнута црква у Лелићу… Ово Вам је Ваша мајка Ката послала. Пуна торба, једва донех…

(Јован спушта торбу на сто и прилази да узме благослов од Владике. Сестра Нада хтеде склонити торбу. Владике примети:)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Остави, сестро, да видимо шта нам шаље моја Мајка. Вади Јово.

(Владика се измаче мало и ослони на сто левом руком, а десном се прекрсти и захвали Богу нешто за себе. Јован изваде дебелу белу погачу и спусти на сто. Владика рече:)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: То ћеш однети у кујну деци за вечеру. А флашу ракије носи сестро у пријемну собу за госте. Једну јабуку узми Јово себи, једну дај сестри Нади, а остале подели деци.

(Јован извади две крушке необичне величине.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: То је родила она пред нашом кућом, њу је калемио мој покојни брат Душан, Јовин отац. Њих ћеш дати мом ђакону. Он има двоје дечице.

СЕСТРА НАДА; Преосвећени, молим Вас, нешто Ви задржите. То Вам шаље мајка за поздрав. Узмите њој за љубав.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Могао бих задржати ову једну крушку.

(Владика узе једну крушку и пољуби, и одмах је спусти, и додаде:)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: То се она стара мучила и све спремала. Моја мајка је као чисти тамјан пред Богом. Као свећа пред Богом.

(Затим се предомисли, узе ону крушку и метну је до прве и рече:)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Носите и ову крушку, како сам рекао. Хајде носите све.

(И ништа не узе себи.)

Ana-adzic-svecovek

НАДЕЖДА НАДА АЏИЋ

 Рођена у угледној српској породици 1900. године. Мајка Милева била је из познате београдске породице Поповић, а отац Сретен, афирмисани педагог и директор учитељске школе у Јагодини. Нада је завршила учитељску школу. На позив Владике Николаја долази у Битољ 1935. године, за управницу дечјег хранилишта Богдај. Уочи рата 1941. године, прелази у Жичку епархију где по благослову Владике Николаја оснива дечје хранилиште у Трстенику. Улагала је велике напоре и подносила огромне жртве у служењу сиромашној деци. Рат је прекинуо њен подвиг служења ближњим. Замонашила се у манастиру Сретење у Овчару 1948. и добила монашко име Ана. По монашењу са неколико сестара прелази у манастир Враћевшницу, где се упокојила као игуманија, 18. новембра 1975. године. У свом Дневнику, на потресан начин описала велику љубав Владике Николаја према деци и сиротињи.