О ЦРКВЕНОЈ КОСТИМОГРАФИЈИ

sv_marija_egipcanka
Пише: Љубомир Ранковић

ПОКРИВАЊЕ ГЛАВЕ ЖЕНЕ

Наслеђе из јудаизма и паганства – Едипов комплекс – Важно је шта је у глави и срцу – – Црквена костимографија – На новозаветним обалама

 

Наслеђе из јудаизма и паганства

Питања као што су покривање главе жене на богослужењу, „нечистоћа“ жене у менструалном периоду, ћутање жене у цркви, послушност и потчињеност мужу – „а жена да се боји свога мужа“ (Еф. 5, 33), наслеђена су из обредног живота и племенске традиције јеврејског народа и као таква представљају увреду за жену и сувишни рудимент прошлости, потпуно стран хришћанству. Хришћанство није религија обредне форме, већ религија духовне чистоте и подвига у врлинском животу кроз љубав према Богу и ближњима.

Господ Христос, као савршена надполна личност, решио је родне односе по принципу потпуне равноправности између мушкарца и жене, уз поштовање њихових природних посебности. Међутим, поменута питања женског статуса у црквеном и породичном животу, наслеђена из јудејства и паганства, као воденични камен висе о врату Цркве већ два миленијума. Њихова апсурдност и бесмисленост компромитују богооткривеност хришћанства и његова својства довршене и савршене религије.

Едипов комплекс

Треба отворено рећи: „женско питање“ није проблем жена, него, изнад свега мушки проблем. Проблем мушких комплекса и фрустрација који кључају у тамним дубинама мушке природе. То је хаотични вртлог стихија страсти и патолошке везаности за жену и мајку. Едипов комплекс из дубине подсвести врши на мушкарца страшан притисак. Ни крива ни дужна, жена је постала жртва тих мушких психопатолошких слабости, проблема и мука. На мушкарцима је да та питања реше у себи и са собом, својим напором и подвигом, уз благотворну помоћ жене. У хришћанству се то решава кроз монашко и брачно подвижништво.

Имајући у виду све димензије богооткривености и савршенства хришћанске религије, питање покривања или откривања главе жене у храму, на молитви, на улици и јавном животу уопште, по својој бизарности највише личи на доконе и малициозне старозаветне фарисејске  спекулације и доколице. Оне, свакако, нису на нивоу озбиљности хришћанства. То што се Свети Апостол Павле бавио њима, само сведочи о једном епизодном локалном инциденту везаном за Коринт. Познато је да је у то време Коринт био град моралне запуштености, да је чак важио као симбол неморала. „Живети по коринтски“ – значило је живети неморално. Коринћанке су се претерано шминкале, а косу су украшавале разним накитима, перлама, локнама и тракама. То је био имиџ и „модни детаљ“ коринтских жена, вашарски и карневалски. Сасвим је разумљиво што их Апостол опомиње на пристојност и саветује покривање главе као скривање њиховог кича и неукуса како се хришћански храмови не би претварали у вашарске и карневалске писте.

Важно је шта је у глави и срцу

Проглашавати те савете као правила понашања за сва времена у практичном црквеном животу, најблаже речено, делује бесмислено. Јер свако време има своје стандарде пристојности и поретка у јавном животу. Никада вулгарност и порнографија нису успели да надвладају и постану правило, чак и у најнеморалнијим временима и друштвима. Увек се знало шта су праве моралне вредности и култура, а шта је неморал, субкултура и кич.

Жена хришћанка треба највише да води рачуна о украшавању своје душе хришћанским врлинама. Доброта, племенитост и побожност – најлепши су украси жене и мушкарца. Ако поседују те особине, сами ће најбоље знати како да дођу у храм на молитву. Са марамом на глави или без мараме, потпуно је неважно и небитно. Важно је шта је у глави и срцу. Сетимо се Христовог разговора са женом Самарјанком. Док се она, у духу старозаветног поимања вере и живота, распитује о формалним и периферним стварима, где се и како молити, Господ Исус одговара: „Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму… Истински богомољци се клањају Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 21-24).

Црквена костимографија

У свакодневном животу, данас, жене ретко носе мараме, нарочито у урбаним срединама. Треба повести рачуна да се ношење мараме у храму не претвори у потребу скретања пажње на себе, неку врсту мимикрије и маскирања. Жена хришћанка се пристојно облачи у свакодневном животу. Тако треба долазити у храм, у оделу, дакле, у коме се појављује у озбиљним и свечаним приликама. Новокреирана „црквена костимографија“, дуге мараме и шалови, дуге сукње и џемпери, скрећу пажњу и у храму и на улици. О Христу и хришћанству не сведоче ништа. Оне сведоче искључиво о онима које их носе. Треба се чувати „квасца фарисејског, а то је лицемерје“ (Лк, 12, 1), те Господ саветује својим следбеницима да се чувају оних „који радо иду у дугачким хаљинама, и воле поздраве на трговима, и прва места у синагогама… и лажно се моле дуго“, и додаје, да ће они „још већма бити осуђени“ (Лк. 20, 26-47). Христос и хришћанство се, дакле, баве унутарњим човеком, његовим духовним потребама, изазовима и проблемима, а не крпицама и локницама. И овде се жена појављује као жртва мушке надобудности самозваних „великих духовника“ и „духовних отаца“, који се на секташки начин баве менталним и костимографским инжењерингом, што наноси велику штету хришћанству и дискредитује његову улогу и мисију у савременом свету.

На новозаветним обалама

Једна анегдота из монашког живота, дубоко мудра и смисаона, можда најубедљивије указује на хришћански однос мушкарца према жени у Цркви. Путовали, наиме, заједно један искусни стари духовник и један млади монах, и стигли до велике реке. На обали затекоше младу и лепу жену, која поче јадиковати како се боји велике воде и како не сме да прегази реку. Старац ћутке узе жену у наручје и пренесе је на другу обалу. Она се упути у оближње село, а монаси наставише пут. Ишли су ћутећи. После неколико сати хода млади монах упита старца:

– Оче, ти мене учиш и саветујеш да се, као монах, клоним жена и да их избегавам.

– Тако је, синко! – одговори старац.

– Али, старче, ти ону жену узе у наручје и пренесе преко реке – рече скоро са прекором младић.

– Да, синко – одговори старац – али ја сам је пренео и спустио на другој обали. А ти је, изгледа, још увек носиш.

Господ Христос је са својом Мајком Пресветом Богородицом, са женама мироносицама и многобројним светим девојкама и женама хришћанства, пренео жену у своме наручју преко велике воде и амбиса историје и спустио је на благодатне обале Новог завета, вратио јој људско достојанство и слободу и потпуно изједначио са мушкарцем. Они који је и даље носе, уствари, носе себе и своју муку, гунђајући попут Симона фарисеја (Лк. 7, 39) и збуњених апостола који су затекли Христа у разговору са женом Самарјанком на Јаковљевом студенцу (Јн. 4, 27).

Ativador Office 2013