О ЖЕНИ У ЦРКВИ

Presveta-Bogorodica-Odigitrija
Пише: Љубомир Ранковић

ЖЕНА ИКОНА ЦРКВЕ

Жена као праслика Бога – Св. Владика Николај о жени у цркви – Напредак међу теолозима – Највећи злочин против човечности – Више самопоштовања

 

Жена као праслика Бога

У старим многобожачким религијама жене су учествовале у важним верским обредима и ритуалима. Појавом и развојем монотеизма, нарочито јудаизма, жена се све мање појављује у обредним радњама и у верској пракси и обичајима. За старозаветну јеврејску цркву свештенице су биле симбол паганског наслеђа присутног у религиозном животу суседних, њима увек непријатељски наклоњених, племена и народа. Жена, као биће ниже вредности, била је искључена из религиозног живота, а мушкарци су преузели монопол на свештенички позив. Тако је жени онемогућено да буде равноправни субјект верског живота са мушкарцима. Улоге које су жене раније имале брзо су заборављене, и свако појављивање жене у обредним ритуалима проглашавано је опасним и штетним.

У јудаизму женама није било дозвољено да представљају Бога. Не постоје женски симболи и метафоре Божјег бића. Између жене и Бога посредује мушкарац, тако да она не може говорити у Божје име. Хришћанска Црква, која је израсла из јудаистичког религиозног наслеђа и традиције, није омогућила жени да дође до свештеничког позива, упркос чињеници да се жена као праслика Бога појављује у Христовој причи „О изгубљеној драхми“ (Лк. 15, 8-10) и да је Господ Христос веома уважавао и поштовао жене као бића једнака са мушкарцима.

Све хришћанске цркве проповедају једнакост међу половима и заступају гледиште да оба пола треба да учествују у црквеном животу равноправно; међутим, та једнакост не значи да жене могу бити и свештенице. Као разлог наводи се да су Христос и апостоли били мушког рода и да свештеник као икона Христа не може бити женског рода, као и то да жене никада у хришћанству нису биле свештенице и да у том погледу не треба мењати традицију и праксу. Додуше, има либералних теолога који схватају важност жене у мисији Цркве, и залажу се за обнову нижих врста свештенства из црквене праксе апостолског периода, где су жене биле презвитиде и ђаконисе.

Св. Владика Николај о жени у цркви:

„У црквене савете или одборе, који брину о имовинским, правним, рачунским и осталим пословима црквеним спољне и материјалне природе, треба пустити и оне жене које јасно покажу своју ревност и љубав према светињи Божјој. Кад су оне жене, мироносице, могле ићи заједно са апостолима за Христом и служити Господу своме, могу благочестиве жене и у наше време бити у црквеним саветима и служити истом оном Господу.

Потребно је што више употребити жене на службу цркви. Зато је нужно васпитавати ред ђакониса, како је то било у првим вековима Хришћанства. Многе од оних древних ђакониса ушле су у православни месецослов, као: Олимпијада, па света мироносица Татијана, па преподобна Ксенија, па праведна Дионисија, мати светог Јевтимија Великог и друге.  Из писама св. Јована Златоуста, Олимпијади ђакониси Велике цркве у Цариграду, види се колико је овај свети отац ценио услуге цркви једне ђаконисе. Све што је добро даде се с Божјом помоћу остварити. Све што је некад било цркви корисно, даде се с Божјим благословом обновити или васпоставити.“

 Напредак међу теолозима

Иначе, ђаконисе се помињу у црквеном животу све до XII века, када их нестаје. Њихова установа није укинута ни једним канонским прописом, те она, канонски гледано, постоји и данас и нема никакве институционалне препреке да се обнови. Велики број девојака и жена студирају данас на Богословском факултету, успешно предају веронауку у основним и средњим школама и врше друге црквене дужности, што ствара услове да се установа ђакониса обнови у Цркви данас.

Треба признати да у наше време постоји известан напредак међу теолозима када је у питању положај жене у Цркви. Тај напредак тече споро и стихијно. Но, некада су теолози расправљали да ли је жена уопште човек. Жене још увек обављају помоћне техничке послове у црквеним хуматираним активностима. Те активности се организују у колима сестара при православним храмовима. Срећом, све више богословски образованих жена предаје веронауку у нашим основним и средњим школама и постижу изузетне резултате. Има их, али, нажалост, веома ретко, као професорки и на православном Богословском факултету. Жена нема, или се ретко појављују, у црквеним телима и органима – патријаршијским, епархијским и црквено-општинским. А нема разлога да их не буде. Напротив! Нажалост, њихова се реч, одлука и мишљење не траже, од њих се тражи само ћутање, посао и послушност.

Да би у Цркви и црквеном животу преовладао јеванђелски став у погледу жене и њеног места у историји и савременом свету, крајње је време да се уклони демонска злоћудност која се приписује жени, и погрешно схватање о њеном несавршенству и „недораслости“ мушкарцу. Карактерисање жене кроз лоше фантазије и интерпретације мушке теологије неодрживо је у данашње време, јер компромитује узвишеност и универзалност хришћанске православне теологије, па и хришћанства у целини, наносећи Цркви  ненадокнадиву штету.

 Највећи злочин против човечности

Када се отворено и поштено сагледају све размере женске дискриминације и  неравноправности кроз историју до данас, право је чудо како је жена пристала на такав статус и како је издржала сва искушења и страдања која је током времена преживела. Њено понижење и страдање може се убројати у највеће злочине који су учињени против човечности. Онда није чудо што је јеврејски мушкарац захваљивао Богу што није рођен „као роб, животиња или жена“. Дугачак би био списак мушких непочинстава према жени, особито у старом свету и паганској прошлости. Па и у новом веку. Савременим генерацијама скоро невероватно звучи податак да је у неким државама, које данас представљају колевку демократије и слободе, као што су напр. Америка и Швајцарска, тек половином ХХ века жена добила право гласа на изборима.

Велики су греси и хришћанских цркава према жени. Сетимо се само инквизиције и прогона вештица у хришћанској Европи средњег века, када су невине и недужне жене спаљиване на ломачама. Имајући у виду да је висока јерархија римокатоличке и православне цркве искључиво монашка, жена још увек нема у овим црквама место и статус који заслужује. Не само да је нема на значајним и важним местима у црквеном животу, него ни они који су ожењени нису достојни жезла црквене власти. Жена се сматра и доживљава као извор греха и саблазни а брак као слабост. Самим тим јерархијска селекција је драстично редуцирана и скоро онемогућена. Избор најспособнијих и најдаровитијих трагично је сужен. То се погубно одражава, пре свега, на успешност саме мисије Цркве.

Хришћанску религију љубави и радости сенчи „туга монашког живота“. Одсуство жене доводи до дубоких девијација и настраности у животу безбрачног клира које компромитују цркву. Сетимо се порочних и скандалозних папа Борџија и најновијих појава педофилије и хомосексуализма, конкубина и ванбрачне деце, нарочито мећу безбрачним свештенством на хришћанском Западу. Монаштво је импресивни и величанствени подвиг изузетних и ретких духовних бораца и хероја, од Бога изабраних и призваних, достојних сваког дивљења и поштовања. Нажалост, у његове редове увлаче се често недорасли и неспособни, вођени нижим побудама и мотивима, који компромитују његову узвишеност. Зато је монаштво на Истоку у дубокој кризи, а на Западу нараста све већи притисак да се свештеницима  дозволи брак.   

 Више самопоштовања

Савремена Европа, на срећу, увиђа катастрофалне последице одсуства жене из друштвеног живота, па настоји да се жена врати у матицу политике и друштва. Донете су препоруке које имају снагу закона да у државама Европске Уније у политичким структурама власти жена мора бити заступљена са најмање 30 процената. То је велики помак, али не указује ли и то, макар индиректно, да мушкарци држе да су „већински власници“ људске памети, и то у односу 70 према 30. Поред све добронамерности законодавца, ово звучи као нова увреда за жену. Зашто није 50 према 50?

Жена мора узети своју судбину у своје руке. Мора показати више самопоштовања и схватити да се у овом суровом и сујетном мушком свету ништа не поклања нити добија на тацни, него се осваја мукотрпном и упорном борбом. Жена мора знати да су Едемски врт и васцела Божја творевина без ње били долина самоће и туге за човека. Кроз њу је забрујала хармонија савршенства Божјег Царства. Као последња и најсавршенија Творчева идеја она представља животни импулс света. Жена је извор живота и икона Бога Животворца и Животодавца. Она мора почети најпре од васпитања своје мушке деце од малих ногу, да их учи да поштују мајку и жену као Бога, јер је у овом свету једино „мајка биће најсличније Богу“. Кроз поштовање мајке научиће се да поштују Бога и себе, своје ближње и сву творевину Божју. То мора бити превасходни задатак мајке и то је камен темељац свеколике обнове човека и човечанства. То су пут и начин да жена, која данас личи на бледи месец, поново заблиста као „жена обучена у Сунце“ (Откр. 12, 1).

Сутра:

ЧИСТОТА И „НЕЧИСТОТА ЖЕНЕ“