О ЖЕНИ У ЦРКВИ

svecovek-majka
Пише: Љубомир Ранковић

 МАЈКА ЈЕ БИЋЕ НАЈСЛИЧНИЈЕ БОГУ

 Жена је бољи део цркве – Обешчовечење односа мушкарца и жене – Решење женског питања – Црква је со живота и светлост свету – Религиозно начело људске природе – Бесконачно значајна улога жене – Женски мисионарски покрет – Не бој се кћери! – Материнство као суштина бића жене – Мајка је биће најсличније Богу – Подвиг спасења човека припада жени – Брачно и монашко подвижништво.
 
 Жена је бољи део цркве

Наредна три дана на нашем порталу Свечовек, посвећујемо мајци и жени, са циљем да снажно подвучемо значај жене у хришћанству, са дубоким уверењем да је жена религиозно начело људске природе, бољи део Цркве и да жени припада подвиг спасења човека и света.

Упркос чињеници да је Оснивач и Глава Цркве, Господ Исус Христос, за време свог овоземаљског живота успоставио савршени модел решења „женског питања“ у хришћанској заједници, Црква временом све више прихвата дух и нарав овога света у коме је жена маргинализована и померена далеко у други план. У хришћанство продиру старозаветно фарисејско наслеђе и традиција у погледу односа према жени, који су екстремно мушки и мизогини. Смеће се с ума да су чистоћа и нечистоћа у хришћанству превасходно духовне категорије и да се оне тичу само унутарњег бића човековог. Заборавља се и наук Великог Учитеља да је чистима све чисто, а нечистима све нечисто.

 Обешчовечење односа мушкарца и жене

Велики оци Цркве патристичке епохе, углавном заобилазе ову тему, и баве се првенствено догматским и канонским питањима. Као монаси и девственици они немају довољно искуства нити занимања за жену, њене духовне потребе и проблеме. У патристичкој литератури хришћанска антропологија није довољно разрађена. Брак и однос између мушкарца и жене третирају се углавном са социолошке тачке гледишта. Свети оци су створили обрасце унутарње борбе којом се човек ослобађа демонских сила и утицаја. Нажалост, у тој борби дошло је до обешчовечења односа између мушкарца и жене, и то на штету жене. Подвижничко спасење остварује се у бекству од света, односно, од свега што је повезано са женом. Ствара се утисак да је спасење потребно само мушкарцима и да онај који жели да се спасе мора, пре свега, да се спасава од жена! Поједини подвижници окрећу главу и од своје мајке и са подозрењем гледају на животиње „проклетог“ женског пола. Брак се сматра само нужним средством против неуздржавања, а превише изражена супружанска љубав за прељубу. Овакви ставови немају ничега заједничког ни са Христом ни са хришћанством. Они пре личе на гностичко учење о искупљењу као ослобођењу од пола, или на ставове Фројда који жену своди на чисту сексуалност.

 Решење женског питања

Све ово набројано ствара утисак да хришћанство није довољно схватило и разумело жену, због чега кроз историју највећу штету, разуме се, трпи сама Црква. Она нема довољно снаге и способности да овај сурови мушки свет, препун сукоба и напетости, преображава љубављу, трпљењем и смирењем, врлинама које су главне особине бића жене. Овде је важно нагласити следеће: решавање и решење женског питања у Цркви има приоритетну важност и значај, пре свега, због саме Цркве и њеног послања и улоге у овом свету. Особито је то важно данас, у овим тешким и суровим временима егоизма и отуђености, где се пред нашим очима рађа дехуманизована епоха безнађа и очаја, испуњена страхом и неизвесношћу, како за човека појединца тако и за читаве државе и народе. Живимо у времену велике забуне и пометње у коме нема божанске Светлости која омогућава кристално јасну атмосферу Јеванђеља. Ово је, уствари, време предсказано у Јеванђељу, време лажних пророка, лажних речи, фалсификованих вредности, хаотичних, безнадежних и безизлазних ситуација.

 Црква је со живота и светлост свету

За нас који смо у Цркви, особито за нас њене свештенике, болно и поразно делује чињеница и сазнање да Црква Христова није више активни и креативни чинилац историје, него неми и пасивни посматрач значајних друштвених процеса који измичу њеном утицају. Прети реална опасност да се хришћанство сведе на ниво и значај ксенофобичне секте која не учествује у судбини света. Социјалне и економске реформе, ослобађање и еманципација народа и друштвених класа, остварују се потпомогнуте снагама овога света које су далеко од Цркве. Посустајање и малаксалост у теократској мисији прети да угрози саму природу и суштину Цркве. Она треба да буде „Со живота“ и „Светлост свету“, да осољава све догађаје и осветљава путеве свакој епохи, да тумачи и открива њен скривени значај. Црква јесте и мора да буде Логос који пребива у свету као његов непосредни суд.

А ништа од свега тога данас Црква није у довољној мери. Питање свих питања за народ Божји у Цркви Христовој, особито за њено свештенство јесте: Како вратити Цркву у матицу живота света и шта урадити да Црква постане значајан чинилац историје како би остварила своје послање?

 Религиозно начело људске природе

Овакви какви смо, спетљани сами собом, разуме се, не можемо много учинити без помоћи Онога који промишља о свима и свему; Он је Тај који даје снагу и махове сваком стваралачком подвигу и напору. А ово је време када је потребан саборни подвиг и напор свих, када треба мобилисати и покренути све духовне енергије и стваралачке капацитете у Цркви као народу Божјем.

Пажљиво читање и разумевање јеванђелских догађаја, поука и порука, усмено предање и традиција древне Цркве, указују на жену као велико благо и снажан духовни потенцијал који у овом апокалиптичком времену, за Цркву и човечанство, може бити од изузетног значаја. Уосталом, кроз целу историју Цркве, од Голготе до наших дана, зар нису управо жене биле најверније и најистрајније Христове следбенице и мироносице? Недовољно присуство жене у мисионарском прегнућу Цркве данас један је од разлога њеног неуспеха. Жена представља религиозно начело људске природе и поседује способност да рађа Христа у душама људи; она је икона Христа и Цркве. Зато је потребно њено веће ангажовање у црквеном животу, пре свега, на мисионарском плану.

Бесконачно значајна улога жене

Неопходан је, дакле, хришћански приступ, утемељен на позитивним искуствима Цркве, ослоњен на многобројне светле примере хришћанских жена и мајки које су дале велики допринос човеку и човечанству кроз историју, међу којима доминира пресвети и пресветли лик „Жене обучене у Сунце“, Велике и Вечне Мајке света, Пресвете Богородице. Управо у том духу треба схватити речи Николаја Берђајева када говори о „бесконачно значајној улози“ жене која ће „заузети претежно место у историји сутрашњег дана, у религиозном буђењу нашег времена“.

 Женски мисионарски покрет

Hишта толико верно и убедљиво не сведочи Христа, лепоту и топлину хришћанства, као побожна мајка и жена, одана својој вери и Цркви. Време је за стварање женског мисионарског покрета који би био велики помагач у мисионарским напорима свештенства. Зар се небројено пута у Јеванђељу не помињу жене које су помагале Христу? Та помоћ је и данас итекако потребна Цркви, и свештенство се не може и не сме ње одрећи.

Потребно је направити студиозан план и програм активнијег укључивања жене на мисионарском пољу рада у Цркви, који би се одвијао са благословом и надзором посебних духовника – нешто слично организовању великог богомољачког покрета којим је руководио Свети Владика Николај, у коме је био велики број жена. Ово би унело живот и нову снагу у уморни организам наше Цркве и уродило обилним плодовима на опште добро и радост свих. Али то треба да буде задатак једног студиозног тимског рада духовно зрелих људи који умеју да читају и разумеју знаке времена.

Не бој се, кћери!

Главна одлика великих духовника и отаца Цркве јесте поседовање изоштреног духовног вида и слуха, способности да созерцавају и ослушкују духовне и животне потребе људи свога времена, и да им благовремено и благоразумно излазе у сусрет. Као да су слепоћа и глувило постали одлика нашег времена. Нико не види крвоточиву жену како се вековима иза Спаситељевих леђа побожно прикрада да дотакне крајичак Његове хаљине, и нико не чује упорне вапаје Хананејке за помоћ болесној кћери, која представља симбол и слику овога света. Међутим, страшније од свега тога јесте то што нико не чује Господа Христа и Његов глас љубави и топлине кроз цело Свето Јеванђеље, чији ехо већ два миленијума испуњава времена и просторе новозаветне историје и у чијој се речи налази кључ решења женског питања у Цркви: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је! О, жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш“ (Мт. 15, 21-28).

Материнство као суштина бића жене

Жена у Цркви је неисцрпни извор и ризница хришћанске топлине, љубави и доброте, која може постати снажан чинилац обнове и препорода духовно посусталог човечанства. Јер свету је данас, више него икад, потребно духовних и моралних врлина и садржаја које религиозна жена у своме бићу поседује и носи. Жена као мајка, пре свега. Наиме, суштина бића жене јесте материнство. Нису све жене призване да буду мајке у телесном смислу, али су зато призване да буду духовне мајке, које ће усмерити, одгајати и поучити друге да следе Христа. Материнство, дакле, није биолошки феномен и нагон, како мисле следбеници Дарвина, него, пре свега, женски духовни принцип, као примарно обележје женске природе и суштине њенога бића. Зато је свака жена Мајка и у дубини своје душе носи благо света.

 Мајка је биће најсличније Богу

Светотројично начело вечног рађања Бога Сина од Бога Оца, у Духу Светоме, појављује се у овом свету кроз материнство као божанско обличје људске природе. Божанском очинству, дакле, одговара женско материнство. Зато Свети Владика Николај наглашава: „Мајка је биће најсличније Богу“. Као таква, она је у духовној сфери јачи пол, и у мајчинском начелу се налази извор вере и сваког морала: љубав, чистота, самопожртвовање, трпљење, побожност, верност и оптимизам. Свака жена има урођену унутарњу везу са традицијом и континуитетом живота.

 Маргинализујући жену, наша секуларизована цивилизација постала је више мушка, пуна очајања и безнађа, јер се удаљила од животног женског начела. А песимизам, опседнут очајном усамљеношћу, у свему види кобну осуђеност без трунке наде. Цивилизације оболеле од синдрома песимизма осуђене су на пропаст. Зато древне источне цивилизације, без обзира на бројне парадоксе друштвених односа у себи, више уважавају женске животне и животодавне вредности, и зато историјски веома дуго трају.

Подвиг спасења човека припада жени

Последњи је час да се наша цивилизација тргне, освести и врати Богу и себи, и то кроз жену као угаони камен своје егзистенције. Жена мајка и жена хришћанка, као некада старозаветни Јосиф, може спасити свој род од безнађа и духовне глади. Подвиг спасења човека припада жени, јер је човек „семе женино“ (1. Мој. 3, 15), а она поседује материнску харизму да рађа Христа у душама људи. Рађати, подизати, васпитавати, чувати и спасавати свет и људе као Мајка, дајући том свету душу – то је призвање жене. Судбина новог света, у мери у којој она зависи од човека, у рукама је Мајке, или, како је то лепо речено у Курану: „Рај је крај Мајчиних ногу“.

Црква не сме да допусти да се жена исцрпљује и троши своју енергију у борби за равноправност и значајнију улогу и место у црквеном и друштвеном животу; она очекује од своје Цркве поверење и већи простор за стваралачку сарадњу. Жена треба да буде прихваћена у служби, јер је спремна да помогне успешнијој црквеној мисији у овоме свету. Прихватање жене није питање могућности за Цркву, него њена најсветија обавеза.  Жена не треба да буде проблем за Цркву, него шанса коју мора искористити. Отуда, Црква не сме дозволити да она боља половина Божјег народа у њој, због предрасуда, паганског наслеђа и мушке сујете, не добије заслужено место и улогу у неопходној духовној обнови и спасењу света, од страха, безнађа и духовне глади. Црква, као Мати живота, не сме бити ксенофобична и зачаурена у властитом кругу, из разлога што мора стварати простор за раст нових изданака и дорасла за тумачење и разумевање нових Божанских порука.

Брачно и монашко подвижништво

На крају, треба отворено рећи: Женско питање и питање женских права, није проблем жена, него, изнад свега, мушки проблем. Проблем мушких комплекса и фрустрација који кључају у тамним дубинама  мушке природе. То је хаотични вртлог стихија страсти и патолошке везаности за жену и мајку. Едипов комплекс из  дубине подсвести врши на мушкарца страховит притисак. Ни крива ни дужна, жена је постала жртва тих мушких психопатолошких слабости, проблема и мука. На мушкарцима је да та питања реше у себи и са собом, својим напором и подвигом, уз благотворну помоћ жене. У хришћанству се то решава кроз брачно и монашко подвижништво.

svecovek-u-Crkvi