П Р О Л О Г – Животи Светих 26. август

svecovek-sveti-vladika nikolaj

Св. муч. Иполит. Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепом Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече: „Видех невине душе у великој радости“ (тј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, које беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћен и изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. Потом цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „Ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!“ Тада га протегоше по земљи и шибаху немилосрдно, а Иполит само викаше: „Хришћанин сам!“ Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани, нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „Ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчасно с вама нечастивим живети.“ Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.

Св. Тихон Задонски, или Воронежски. Рођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. год. у простом сељачком дому. У 34. години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу, док најзад не би хиротонисан за епископа воронежског. Епископствовао је непуних 5 година, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783. год. у Задонску, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве, ретки пастир, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима, проглашен за светитеља најпре од народа, а по том и од званичне цркве 1861. године.

Преп. царица Ирина, у монаштву названа Ксенија. Жена цара Кало-Јована (1118–1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља – Пантократора – у Цариграду, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански.

Преп. Серид. Чувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије, Јован, авва Доротеј, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI столећу, и преселио се у вечну радост Господа свога.

ХИМНА ДАНА

Колиба сељачка свеца одгајила,

Православна црква духом запојила:

Тихон архијереј ко звезда сијаше

И духовне тајне свету казиваше:

— Читај Свето Писмо, оно Бога скрива,

Оно Бога скрива, и Бога открива.

Књиге целог света не казују више

О Богу, и теби, но што Писмо пише.

Гле, Бог се без Бога не може познати

Залуд ван Бога о Богу питати.

Кол’ко у ум стаје, Бог се нама даје,

Не може се море прелити у јаје.

Свето Писмо учи, како душу спасти

Од греха, и смрти, и вечне пропасти.

Онај ко се топи, не пита о води,

Ни шта је? ни како? ни откле се своди?

Него само брине за своје спасење

Па плашљиво тражи безбедно камење.

И море живота бурно се таласа

Уман на том мору тражи себи спаса.

Шта је овај живот? из какве је грађе?

Је л’ то важно знати кад нас самрт снађе?

Знање и имање на земљи остаје,

Тело и одело гробу се предаје.

Душа, само душа, још се спасти може,

Труди се и моли: помози ми Боже!

РАСУЂИВАЊЕ

„Благодарите Господу, али не заборавите и на Његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“ Ово су речи знаменитог руског подвижника из XIX века, оца Назарија, игумана валаамског. Ове речи рекао је он жени једног високог чиновника у Петрограду, који беше пао у немилост код цара због неке тешке оптужбе. Оптужени чиновник од муке се разболи и легне у постељу. Чувши да је о. Назарије допутовао у Петроград, жена тога чиновника пожури се те га нађе, исприча му беду која их беше снашла и замоли га да се он помоли Господу за њеног мужа. „Имате ли ситног бакарног и сребрног новца?“ упита је о. Назарије. Жена му донесе и даде. И тако се о. Назарије удаљи. Истога вечера наврати се он опет и обрадује жену оваквом вешћу: „Слава Богу, сви блиски Цару обећали су молити за вас!“ Жена је, наравно, мислила на цара Александра Павловића и његове дворјане, док је духовник мислио на просјаке по улицама, којима је био раздао онај ситни новац, и послао их да се помоле Богу за мужа ове жене. И заиста дође вест, да је цар наредио, да се ствар тог чиновника узме поново у претрес. А то је баш тај чиновник и желео. Када жена поче благодарити о. Назарију, он рече: „Благодарите Господу, али не заборавите и на његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“

 СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну моћ прорицања (I Сам. 10) и то:

  1. како Самуил прорече Саулу све шта ће му се догодити једнога дана,
  2. како сиђе на Саула Дух Божји, те и он прорицаше.
 БЕСЕДА
о главном пророчанству пророка Исаије

Гле, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Иса. 7, 14)

Ово славно пророчанство о рођењу Господа од Деве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз, без војске и оружја, и Јерусалимљани беху у самртном страху. Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од ветра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му: не бој се, и срце твоје нека се не плаши.

Па онда прорече Исаија, да непријатељи неће узети Јерусалим. И видећи да му цар не поверова, он му рече, да иште знак, чудо, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече, да ће им Бог дати знак, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. А зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени, какво би то чудо било, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка.

Тако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил – с нама Бог – спасао је Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануил – с нама Бог – спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог, као Богочовек, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога.

О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин.