ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ОДЛАЗАК СВЕЦА КОЈИ ХОДА

Patrijarh-Pavle-svecovekoljubac_

На данашњи дан 2009. године, Патријарх Павле прешао из смрти у Живот

(15. 11. 2009 – 15.11.2021)

 Пише: Љубомир Ранковић
НА ПУТУ КА СВЕТЛОСТИ
 Благослов на растанку

Даром милости Божје, почетком месеца септембра 2009. године, са мојим владиком Шабачким Лаврентијем, посетио сам Патријарха Павла у болници на ВМА. Био је смештен на 13. спрату, у првом апартману са леве стране. Већ су се почели проносити гласови у јавности да старост и болест освајају и да се Свети Старац полако гаси и догорева, као жижак кандила пред иконом.

Добротом доктора Ковачевића, шефа конзилијума лекара који су бринули о Патријарховом здрављу, омогућено нам је да га на тренутак посетимо и узмемо благослов. Још са врата осетили смо познати мирис светиње храма који је испуњавао Патријархову собу. Лежао је на кревету полуотворених очију. На себи је имао белу мајицу кратких рукава, покривен белим болничким чаршафом до половине груди, са главом утонулом у болнички мекани јастук. Бела коса и брада нестајале су у тој белини. Изгледао је као да лебди на белом облаку. Светло лице и руке допуњавале су ту белину као бели драгуљи на круни од алабастра. Чувши да је неко ушао, лагано је подигао очне капке. Сиво плаветнило његових очију добило је боју вена које су биле веома изражајне на његовим рукама. Владика Лаврентије пришао је први и прихватио благо подигнуту руку, извињавајући се што га узнемиравамо. Само се благо насмешио. Пришао сам одмах и целивао старачку руку. Била је очински топла и лака као сенка. Мирисала је чудесним рајским мирисом.

После благослова застали смо на трен поред његове постеље. Лежао је светачки блажен. Све телесно било је ишчезло из њега. Пред нашим очима указивао се више као астрално биће. На растанку сагли смо се и поклонили до земље, као пред највећом светињом. Када смо изашли у ходник осећали смо се као да смо са неба пали. Често са мојим Владиком Лаврентијем причам о тој посети, која је остала дубоко урезана у нашим срцима, као најдужа и најдража успомена.

 Блажена кончина

 Овај сусрет са Патријархом био је на два месеца уочи његовог блаженог уснућа. Редовна и учестала саопштења Конзилијума наговештавала су да се ближи кончина земнога живота блаженог старца. Његово здравствено стање се погоршавало због развоја инфекција, попуштања срчане и плућне функције, али и бремена година. Почела су се јављати погоршања са температуром, проблеми са срчаном декомпензацијом и водом у плућима. О здравственом стању Патријарха, предузетим дијагностичким и терапијским процедурама, лекарски Конзилијум почео је свакодневно извештавати Свети архијерејски синод Српске православне цркве. Чланови Синода непрекидно су били уз постељу патријарха Павла.

Последњих седам дана Патријархово здравствено стање се убрзано погоршавало. Ништа посебно није „однело“ Патријарха. Имао је проблеме са срцем и са дисањем. Лекари су обавили допунске прегледе, давали лекове, инфузију… Нажалост, није могло више ништа да се уради. Све до последњег часа у централном апартманском делу ВМА, у првом апартману са леве стране, од укупно пет, болнички дани српског Патријарха Павла били су посвећени молитви. Он се све време молио. Затицали су га како пребира прстима бројаницу. Молио се у себи и није дао да га прекидају. Догодило се једном или двапут да су га нешто питали, а он је само наставио да се моли и није одговарао.

 На путу светлости

Знајући да је овоземаљском животу време истекло, Патријарх Павле (95) дочекао је тренутак да у молитвеном заносу крене на пут духовне светлости. Тога јутра, први пут током две године боравка у апартману Војномедицинске академије, много пре свитања зоре, 15. новембра 2009., изненадивши дежурно особље, Патријарх Павле се пробудио. Одмах је приступио уобичајеном ритуалу, умио се, пресвукао, обукао белу мајицу кратких рукава и доњи део болесничке пиџаме, причестио се и у трену утонуо у заносно молитвено стање. Иако му се приметно журило, ништа на његовом лицу није показивало долазак драматичних тренутака. Молитву није прекидао, није се освртао ни на примедбе лекарског особља.

 „Изгледа да је само он знао да се тога јутра већ налазио на путу коме је тежио“, каже др Лепић. „Тек око 9 сати отац Методије, који га је последњи пут причестио, и сестра Наташа приметили су промене које су се невероватном брзином компликовале. Алармирали смо све потенцијале, одмах је укључен и професор интерниста Саша Рафаиловски, ту је био и дежурни лекар Драган Јовановић. Није вредело, 15.новембра 2009.године, у 10.45 минута Патријарх Павле нас је физички напустио“.

 Он је био лек а ми лекари

 Војномедицинска академија и њено особље, који су пуне две године бринули о здрављу Патријарха Павла, јасно се сећају последњих тренутака блаженопочившег Поглавара СПЦ. Никаквих промена на његовом лицу није било, само молитва, молитва и молитва. Остаће сачувана вечна успомена на Патријарха Павла, за кога лекари са ВМА кажу да је био „јединствени пацијент” – тих, увек прибран, миран и добронамеран. Сарађивао је са лекарима, никад ништа није одбијао. Кажу, прописану терапију није игнорисао, али је веровао само у Бога, њему је био посвећен. ,,Као такав, он је остао наша терапија, наша савест, наш духовни прозор, поглед, пут ка добру и Свевишњем. Он је био лек, а ми лекари”.

Лекари и медицинско особље ВМА тешко су примили вест о упокојењу Патријарха Павла. Многи од њих са сетом говоре да је сваки разговор са њим био посебан, да их је фасцинирала његова енергија, комуникативност и топлина. На вечни пут, како кажу, испратили су га речима: „Био је прави живи светац.”

 Из смрти у Живот

 Вест о упокојењу Патријарха Павла, први је домаћој и светској јавности саопштио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је, као најстарији члан Светог архијерејског синода, замењивао оболелог Патријарха. Он је, на свечаности полагања камена темељца за један од храмова СПЦ у Београду, обавестио вернике да је управо сазнао да се „упокојио Његова Светост Патријарх Павле”.

„Баш када смо ми полагали камен темељац овоме светоме храму, њега је Господ примио у своје наручје – изговорио је потресним гласом Митрополит. – Јутрос га је наш отац Методије причестио, и његово свето христољубиво срце престало је да куца. Нека му Господ подари Царство Небеско“.

На вест о преласку „из смрти у живот“ духовног оца Србије и српског народа, огласила су се звона са купола храма Светога Саве и Саборне цркве у Београду, а потом и са свих православних цркава и манастира у Србији, Републици Српској, Црној Гори и широм српске дијаспоре на свим континентима… Најпре од београдских храмова који су први примили тужну вест, па преко манастира Шумадије и централне Србије, Овчарско-кабларске и Фрушке свете горе, до свих храмова на Косову и Метохији, звонила су звона са црквених торњева, оглашавајући упокојење српског Патријарха. Оглашавала су истовремено тугу свих Срба, верујућих и неверујућих, због упокојења човека којег су сви Срби још за живота називали – „свецем који хода”. Звук звона одјекивао је током целог дана, на сваких 15 минута пре пуног часа, подсећајући да је престало да куца велико, али скромно монашко срце 44. наследника Светога Саве.

 Свето знамење свога времена

 Већина београдских електронских медија прекинула је око поднева програм емитујући вест о упокојењу Патријарха Павла, коју су пренели и неки од највећих светских медија и агенција, подсећајући на његову и улогу СПЦ после пада комунизма и за време распада бивше Југославије. Сва средства информисања пренела су и да је Патријарх Павле био поштован као највећи духовник и богослов свога времена, врстан интелектуалац, лингвиста и плодан теолошки писац, велики хуманиста и изнад свега свет и скроман човек. Сви важнији светски медији, попут Асошијетед преса, ББС-ја, Ројтерса, Франс преса, као и медији у региону, објавили су вест о упокојењу угледног српског Патријарха. Католички дневник „Кроа” назвао га је „човеком дијалога” и подсетио на везе које је одржавао са римокатолицима у Хрватској и муслиманима у Босни и Херцеговини, наводећи да је „живео аскетски, поштеђен свих луксуза, на чуђење и помало саблазан своје околине”.

 Поново на кућном прагу

 Туга међу његовом сабраћом архијерејима, свештенством, као и грађанима, кулминирала је у Београду око 14.45 часова, када је кивот са телом Патријарха Павла стигао у Патријаршијски двор, са којег су се, већ од преподневних часова вијорили црни барјаци и тробојке на пола копља.

Блаженопочившег Патријарха, на прагу његове резиденције – Српске патријаршије, са епитрахиљем и крстом у руци, дочекао је његов викарни епископ хвостански Атанасије (Ракита). На дочеку су били старешине свих београдских цркава са бројним свештенством и верујућим народом.

Кивот у који је положено тело Његове Светости, уз црквене посмртне песме и химне, носили су свештеници Архиепископије београдско-карловачке. Достојанствено и мирно, поворка предвођена митрополитом Амфилохијем и владиком Атанасијем, ушла је у Патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог, где је служен први помен блаженопочившем поглавару Српске православне цркве.

 Име као симбол и завет

 После одржаног помена, Патријархово тело пренето је пола сата касније у Саборну цркву Српске Патријаршије. На челу поворке ношен је дрвени крст и икона Васкрсења Лазаревог – његове крсне славе. Кивот је постављен у централном делу саборног храма и отворен на самом почетку помена.

Његово тело, по црквеним канонима и устаљеној свештеној традицији, одевено је у свечану богослужбену одежду, са митром на глави. Прекрштене су руке на грудима, а у шаку десне руке стављен је часни крст. На прса блаженопочившег Патријарха положена је икона Васкрсења Лазаревог – знамење његове крсне славе, препуно симболике и смисла. Украшеним зеленим покровом, прекривено је тело блаженог покојника. Изнад Патријархове главе упаљена је велика свећа од правог чистога воска. Чело главе кивота постављен је једноставни дрвени крст без уобичајених датума рођења и упокојења. На крсту је написано: Патријарх Павле. Довољно и јасно… Симбол и Завет. У те две речи стали су сви дани, године, деценије… цели један век светог живота који је постао путоказ и свето знамење српском народу. Заувек!

 Пред Престолом Господњим

  После заупокојених богослужења и молитава, верници су у савршеном миру и реду почели прилазити одру и целивати патријархову руку и икону на грудима. Обучени пристојно у свечана и празнична одела, прилазили су одру чудесно озарени како би последњи пут целивали свету десницу свога духовног родитеља. На лицима верујућег народа огледао се цео Патријархов животни подвиг. Тугу вечног усуда пролазности, преображавала је вера у васкрсење и блажену радост да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим на Живим Небесима.

Заупокојене молитве и помени служени су непрекидно. Богослужења су започели београдски свештеници, а онда су им се придруживали монаси из манастира широм Србије и свештенство које је долазило из свих крајева земље и из дијаспоре. Монаси су даноноћно читали Псалтир поред узглавља свога духовног оца.

 Док су бројни грађани долазили у београдску Саборну цркву, у исто време се народ спонтано окупљао у већини храмова широм земље, особито на Косову и Метохији. Паљене су воштанице и приношене молитве за покој душе Патријарха Павла, који је 33 године столовао у јужној српској покрајини као њихов епископ, делио са њима зло и добро, налагао на себе подвиг на подвиг.

 „Велики вход“ српског народа

Београд се духовно преобразио. Старо и младо, учено и неучено, убого и имућно, болесно и здраво, стајало је у истом реду. Сви су стрпљиво и у миру чекали у реду који се од Саборне цркве извијао улицом Краља Петра, Кнез Михаиловом, преко Теразија, кажу, чак до Славије… Свак је сваког доживљавао као блиског и најрођенијег, пропуштао га испред себе… Није било досаде, нервозе, пушења, уобичајеног гурања… Свак је чекање и стрпљење приносио као скромно уздарје на одар свеца, са жељом да покаже да је ту, да није изостао, и да је његов. Сви су хтели да буду део остварења његовог животног завета „Будимо људи“. Свак је хтео, бар у том тренутку, ту у реду, да буде човек, да се бар тог дана и часа знаменује узвишеним заветом духовног оца Србије.

Никад више народа на улици, а никад већи  мир и мук. Не троми мир и гробна тишина… Цео град постао је храмовна припрата. Саборни храм се протегао дуж улица српске престонице… Верујући народ, спонтано је организовао Велики Вход ка своме свецу, носећи најсветије дарове које поседује, „од свега и за све“… Душу и срце своје, веру и наду, љубав и себе на дар Светоме Старцу, који нигде није отишао, напротив, спустио се и уселио у најдоње дубине народног бића, да ту остане и живи вечно.

 

svecovekljubac-patrijarh