ПОЈАВА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА У СРБИЈИ

svecovek
 
Пише: Љубомир Ранковић

СРБИЈОМ ГРМИ ГЛАС ПРЕТЕЧИН

Религија Његошева – Ниче и Достојевски – Кондоров лет – Николајево пророчанство – Витлејемска звезда – Високо одликовање – Беседе под Гором – Разговор у возу

Религија Његошева

Повратак у Србију младог јеромонаха Николаја са студија из Европе, његова харизмaтична личност, особена појава, стигли су као плаха киша на пресахла поља. Дошло је до великог духовног буђења народа. Нарочито српске интелигенције. Излазе из штампе прве Николајеве књиге. Знаменита студија о Његошу – Религија Његошева, појавила се најпре у најзначајнијем књижевном часопису Дело, а потом као засебна књига 1911. године. Оцењена је као најумнија студија о Његошу. Чак и веома строги књижевни критичар Јован Скерлић, нарочито критичан према свему црквеном, имао је ласкавих речи за писца Религије Његошеве: „Млади београдски професор богословије, није мање интересантан од цетињског Владике”.

Иначе, студија је писана са много поштовања према Његошу, јер је он Николају изгледао као религиозна личност првога реда, како је говорио Скерлић. У његов геније писац је продро са великом способношћу и необично јаким уметничким и религиозним надахнућем. Ова студија је, несумњиво, била најбоље до тада написано дело о Његошу и његовој узвишеној религиозности. Дубока и умна књига о цетињском пустињаку дошла је као драгоцени дар свим Његошевим поштоваоцима који су желели да зароне у дубине његове мисли и да је расветле.

До појаве ове бриљантне студије, Његошев однос према Богу, религији и природи није био потпуно разјашњен и довољно истакнут. Николај је овом књигом учинио приступачном, не само Његошеву религију, него је испунио и употпунио његову философију. Анализирајући Његошеву идеју о религији као и низ теолошких питања, Николај је протумачио и Његошеву философску мисао. У овој студији, на чудесан начин срели су се два песника, два мудраца и два генија. Са правом се може рећи да је Религија Његошева аутобиографија религиозне и философске душе Николаја Велимировића. Пишући о Његошу, писао је о себи. У проблемима ловћенског мислиоца, тражио је и нашао решење својих религиозних и философских проблема и питања. Овим делом Николај се представио као религиозни философ и мислилац првога реда.

Религија Његошева се појавила одмах после кратке студије познатог српског философа Бранислава Петронијевића под насловом Философија у Горском вијенцу. Неафирмисани млади калуђер и теолог, дубином своје мисли, стилом и књижевним маниром, надмашио је свог познатог земљака др Петронијевића. Нема сумње, Николајева студија о Његошу представља значајан датум у историји и развоју српске књижевне критике.

Ниче и Достојевски

Опробавши се бриљантним успехом у области философских рефлексија у Религији Његошевој, Николај се у једном предавању у Богословији Светог Саве у Београду 1912. године, дотакао два колоса модерне европске културе – Ничеа и Достојевског. Предавање је пратила одабрана београдска публика, међу којом су били Митрополит Србије, представници краљевског дома, Руски посланик, страни дипломатски представници, ректор Универзитета и бројни угледни интелектуалци тадашње Србије.

У овом кратком књижевно-философском есеју, Николај је показао задивљујућу ерудицију и одлично познавање развоја и токова савремене европске мисли и културе. Нарочито живи контакт са духовним и културним животом Енглеске и Немачке, главним представницима и носиоцима модерног духа старог континента.

Само њему својственим књижевним даром и стилом, показао је у овом кратком философском и религиозном есеју, како се може на кристално јасан, лак и разумљив, привлачан и ефектан начин, писати о најзамршенијим питањима и проблемима философије и богословља.

Кондоров лет

Узвишеном харизмом живе речи, импресивних метафора, логичких закључака и јасних практичних порука, овај небопарни словенски мисаони орао, попут моћног кондора широко раширених крила, супериорно је недлетео сву петљавину и конфузију заморног и досадног хеленског и латинског стила и манира у размишљању и писању, које је Павле Евдокимов са правом, назвао „спекулативним ђубретом“, које затвара прилаз Христу. Додајмо: И човеку.

Тај вирус, који је данас захватио и смалаксао наше савремено хришћанско богословско стваралаштво, учинивши га „смртно досадним и одвратним“, како би рекао Берђајев, никада се није могао дотаћи Владике Николаја. Његов геније био је имун на стране утицаје и вирусе. Он је у свему био оригиналан и аутентичан. Кристално јасан и непоновљив. Његова мисао и реч као здраво зрно прскају од једрине и блистају ведрином. Нигде сенке, нигде магле, нигде замора и сусталости. Нигде осећања интелектуалне инфериорности и немоћи, духовне сервилности и импотентности. Поготово нигде „туђег перја“ ни „магареће кашике“.

Николајева дела, вулкански моћно, бризгају јасноћом, једноставношћу, библијском и јеванђелском простотом (не простаклуком), и епском лепотом стила и изражавања. Најзамршенија питања и најкомпликованији проблеми, из било које области људског живота, кад прођу кроз његову духовну радионицу, свима постају сунчано јасни и лако разумљиви. И што је најважније: све је месијански привлачно и животно примењиво.

Николајево пророчанство

Свим овим узвишеним особинама заоденуто је и ово рано Николајево дело Ниче и Достојевски. Писано је са много љубави и дирљивих обзира, пуних поштовања и дивљења према овој двојици прометеја и мученика људске мисли. Њих двојица, по Николају, представљају „обелиск“ и „океан“, највише домете висине и ширине, до којих може досегнути људска мисао. Свечовек и Натчовек су два антипода, два судбинска граничника, две супротне обале, између којих теку све духовне тежње и настојања модерне европске културе.

Двадесети век био је крваво поприште застрашујућег судара та два начела, два противничка света, две стихије разорне снаге и моћи. Трагични биланс њиховог сукоба у светским ратовима и револуцијама су десетине милиона људских живота. Порушени бројни градови и села, неповратно уништена бројна уметничка дела, девастирана културна блага многих народа стицана столећима.  

Али највећа разарања претрпео је човек. Човек данашњице је тешки инвалид, кога су створили ратови и револуције, бомбардовања и крематоријуми, логори и казамати, сурови и немилосрдни идеолошки инжењеринг комунизма с једне, и са друге стране неумољиви и безобзирни модерни неокапиталистички модел уређења секуларизованог света и новог начина човековог живота, који својом суровошћу доводи у опасност његов духовни код боголикости.

 Слутећи својим визионарским духом такав исход, Николај пророкује: „Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух Натчовека и Свечовека ићи ће пред војскама“. У стилу и маниру великих пророка, надахнут јеванђелским оптимизмом, бодри и храбри будућа хришћанска поколења: „Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји“.

Србијом је загрмео глас Претече „Цркве нових дана“.

Истовремено, слутећи мучна и бројна искушења пометеног човечанства, његове недоумице и дилеме пред судбоносним или-или, Ниче или Достојевски, он опрезно и родитељски саветује: „Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског. Поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока. Поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости. Поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског“.

Витлејемска звезда

Појава младог образованог калуђера, даровитог и образованог, са знањем неколико светских језика, господског држања и светских манира, са уредно негованом косом и брадом, одевеног свиленим мантијама, била је у малој балканској средини прворазредна сензација. Свако је желео да га види и чује. Од чланова краљевског дома до обичног чаршијског и сеоског света. Он је стизао свуда. Свима је био доступан. Имао је времена за све и свакога. Постао је омиљен и популаран. Појава о којој се са усхићењем говорило у свим друштвеним круговима. Звезда за којом ходе мудраци ка Витлејему и која не залази.

Међутим, није то била бизарна сценска и естрадна популарност, својствена белосветским звездама склоним јефтиној и пролазној медијској пози. То је, пре свега, био својеврсни напор и подвиг истинског Божјег човека у сведочењу Бога живога, распетога и васкрслога. Бога који је саможртвено закорачио у историју, постао човек, проживео у телу и бићу човековом 33 године, врлином и подвигом савладао и победио све вулканске стихије које кључају у човеку. Недвосмислено показао да човек није неуспели пројекат Његове творевине. Створио модел и образац новог човека, новог Адама и указао својим животом и својом речју на бескрајне могућности човекове. На могућност и шансу свакога човека, да личним напором и благодаћу Божјом, од згаженог црва у блату може устати, узрасти и винути се до „деветог неба“, до самога престола Божјег. Постати Христос по благодати.

Високо одликовање

Николај је био проповедник и сведок тог и таквога Бога љубави, Исуса из Назарета, Јединог Човекољупца, са којим је почео и завршио свој земни живот. Био је јеванђелски уверљив. Сви су веровали свакој његовој изговореној речи, као што верују и данас свакој његовој писаној речи, која је истински извор воде живе која гаси духовне жеђи. Веровали му и поштовали га. Нарочито је омиљен био међу студентском омладином, уопште међу младим људима. За заслуге у духовном, културном и националном буђењу српске омладине одликован је 1912. године, високим државним одликовањем Орденом Светог Саве IV реда.

Било је, разуме се, и зависти, оспоравања, негирања, подсмеха и поруга… На клевете никад није одговарао. Држао се древне мудрости, често цитиране у делима Достојевског: „Кад човек крене на пут и има јасан циљ, ако се успут буде задржавао и бацао камењем на свако псето које лаје на њега, никада неће стићи до циља“. Он је имао Узвишени Циљ и знао је свој Пут.

На једном другом месту Николај је записао: „Поред божура на Косову расте коров и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури“. Његовим животним пољима расли су једри црвени божури који су бујали из његове широке хришћанске душе и срца препуног љубави. И то је тема ове књиге. Трње и коров, који су расли и дан-данас расту из зависти и патолошке мржње његових и Божјих противника, прескачемо. Они, као што у природи бива, на крају угуше сами себе.

Беседе под Гором

После незапамћеног успеха почетних Владичиних дела, особито Религије Његошеве, који се огледао у читаности и тиражу, у издању С. Б. Цвијановић, појављују се 1912. године, његова нова књига симболичног и оригиналног наслова Беседе под Гором. То је збирка тринаест Николајевих беседа изговорених, већином, у београдској Саборној цркви. Беседе су намењене првенствено српској интелигенцији. То се види из њиховог стила и садржаја. Он ословљава своје слушаоце са: „Господо“. Интелигенција је најбоље и могла разумети ове беседе. Зато он у њима не говори о догматским темама, него хришћанство третира са становишта модерне науке и савремених потреба.

Беседе у овој збирци одликују се дубоком религиозношћу проповедника, лепотом стила, поетском формом и снагом уметничког израза. У Беседама под Гором, српски језик Николаја Велимировића открива богатство снажних речи и израза, који и у прозној књижевној форми бруји као поезија и музика. Појава ове књиге била је својеврсна сензација у културном животу Београда и Србије. Од читалачке публике и књижевне критике дочекана је са одушевљењем. Није се штедело у похвалама и комплиментима. Истицано је да се беседе „одликују поетском формом Хајнеа, интуицијом Достојевског, орнаментиком и узвишеношћу Босијеа, дубоком анализом Соловјева, смелошћу Ничеа и пламеношћу Тагоре“. Песник и есејиста Тин (Августин) Ујевић, збирку Беседа под Гором, назвао је „књигом која одушевљава народном будућношћу, у којој ће сваки читалац, верник или атеист, морати да призна њихову литерарну вредност и моралну племенитост“.

Беседе под Гором својом оригиналношћу имају универзални хришћански карактер. Њихова универзалност чини их привлачним и за све припаднике великих религија света. Њих читају и њима се одушевљавају сви искрени боготражитељи, хришћанских и нехришћанских религија. Популарне су међу римокатоличким свештенством и верницима, који су традиционално опрезни и резервисани према свему што долази са православног Истока. Читају их са занимањем високи католички теолози и бискупи.

Разговор у возу

Ево описа једног догађаја објављеног у црквеном листу Преглед, епархије жичке:

„Баш у то време кад су Беседе под Гором биле у пуном јеку популарности, један млади београдски лекар путовао возом из Ријеке у Загреб. У његов купе ушао је један римокатолички бискуп. Упознали су се и започели уобичајени разговор међу путницима, на опште и необавезне теме. Приметивши на седишту поред лекара књигу Беседе под Гором, бискуп са загонетним осмехом упита:

– Ах гле, Беседе! Познајете ли писца те књиге?

– По чувењу само, а можда и по виђењу – одговори лекар

– И он је лечник, али лечник душе: Он ће учинити препород нашег друштва.

– Па он није лекар, он је православни калуђер.

– Знам. Све је једно: Иако је православни, он је и наш.

– Зар га толико цените?

– Ценим га. Као проповеднику, нити је било нити ће бити премца, ако остане цео живот само проповедник и не постане владика.

– Зашто?

– Сметаће му тада ограничени делокруг и завист – осмехну се бискуп као подругљиво.

– Заиста?! Чија?

– Браће у Кристу, бискупска. Хоћу рећи, владичанска завист.

Лекар заћута и замисли се…