ПРАЗНИК СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА – 3.МАЈ

svecovek-Vladika
Пише: Љубомир Ранковић

 ГОДИШЊИЦА ПРЕНОСА МОШТИЈУ

СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Историја Цркве Христове, током протекла два миленијума, обележена је страдањем и прогонима. Као што муње и громови погађају врхове највиших јела и борова, тако су непријатељи Цркве своје нападе усмеравали на свете Божје људе. Својом злобом и мржњом гађали су врхове, са циљем да разоре темеље Цркве. Нису били свесни да су духовни висови –најпоузданији заштитници и громобрани. Ударе злобе примали су на себе и сводили их у таму преисподњу.

Горки усуд напада и прогона није могао мимоићи ни свете људе наше епохе. Међу првима Светог Владику Николаја. Пуних 50 година трајали су бесомучни напади на овог светог Божјег човека, спорадично и до дана данашњег. Започео га је злогласни Адолф Хитлер 1941. године. По његовом изричитом наређењу, Владика је на самом почетку Другог светског рата заточен у манастиру Жичи, потом у манастирима Љубостињи и Војловици, да би коначно са српским Патријархом Гаврилом депортован у злогласни логор смрти Дахау у Немачкој.

Прогон није престао ни после рата. „Ослободиоци“ су кренули „баражном ватром“ по свему што је хришћанско и православно у нашем народу. Уз Владику мета је постао и велики српски духовник и теолог Свети Ава Јустин Ћелијски. Уз њега и вешто скројена мета и назив „Јустиновци“,  у коју, рецидиви и авети брозоморне прошлости из подземних и мемљивих „буџака доба злог“, одапињу стреле злобе и мржње до наших дана. Опет се гађају врхови са циљем да се разоре темељи. Синови Ада, сметнути с ума и памети, заборављају реч Господњу: „Сазидаћу Цркву своју на камену, и врата Адова неће је надвладати“ (Мт. 16,18).

 Саборска Декларација

Кад је „превршила дара меру“, Епископ шабачко-ваљевски Јован (Велимировић), синовац Светог Владике Николаја, са преко 200 свештеника своје епархије, обратио се 1987. године, Светом архијерејском сабору Српске православне цркве са молбом да се огласи и узме у заштиту свог великог духовног и физичког сродника, сабрата и архијерарха Владику Николаја. Сабор на свом редовном мајском заседању текуће године, тим поводом заузима одлучан став и доноси Декларацију која гласи:

 „Свети архијерејски сабор са огорчењем констатује да се већ годинама ређају напади на блаженопочившег епископа жичког Николаја (Велимировића), Хитлеровог заточеника и мученика у логору Дахау. Називају га злочинцем и издајником свога народа, мада је целом културном свету познато да је за време Другог светског рата био заточеник и крај рата дочекао у Дахау. Српска црква и српски народ одувек, а и данас, сматрају блаженопочившег епископа Николаја за једну од најсветлијих личности наше историје”.

После овог саопштења, напади су почели да јењавају. Настале су и „нове прилике“ у земљи Србији и већ се почело размишљати о преносу Владичиних моштију у Србију.

svetitelj-svecovek
Повратак у Отаџбину

 У пролеће 1991. године, Свети архијерејски синод покренуо је иницијативу да се мошти Владике Николаја прнесу из Америке у Србију. Уз велико заузимање епископа шабачко-ваљевског Лаврентија и Владичиног синовца Тиосава Велимировића, надлежне власти у Србији дале су сагласност за пренос „посмртних остатака”. Коначно, 3. маја 1991. године, ЈАТ-ов авион са кивотом светих моштију Владике Николаја слетео је на Београдски аеродром. Дочекали су га највиши представници Српске цркве на челу са Српским Патријархом Павлом и мноштвом народа. Са аеродрома, у свечаној поворци, кивот са светим моштима пренесен је са аеродрома у храм Светога Саве на Врачару, где је на дочеку било око три хиљаде људи.

Слово на дочеку моштију у светосавском храму, у име Београда и Србије, изговорио је архимандрит Атанасије (Јевтић:

„Добро нам дошао, Свети Владико Николаје, на великомученички Врачар, где је и твој и наш духовни отац Свети Сава спаљен посмртно. Добро дошао у храм Светог Саве, који васкрсава из пепела спаљеног Савиног тела. Добро дошао да се овде придружиш Светом Сави и Светом новом Исповеднику српском Патријарху Варнави, који је такође мученички пострадао отрован, само зато што је веровао у крст са три прста и у слободу златну Небеске и Земаљске Србије…“

Pavle/svecovek
Слово Патријарха Павла

Сутрадан 4. маја, Патријарх Павле служио је у храму свечану архијерејску литургију са неколико епископа и уз присуство великог броја верника из Београда и Србије. Потом је у својој беседи говорио о Светом Владици Николају као великом Божјем сараднику и нагласио:

„Свети Владика Николај је цео свој живот провео са свешћу да је сарадник Божји. И заиста, све његово настојање, сав његов дар као књижевника, као философа, као проповедника, као светитеља био је у том циљу и у тој дужности. А Бог га је обдарио и даровао му, сматрам, не пет, него десет талената, а он их је умножио неуморним трудом и добио других десет. Зато у њему имамо увек углед и узор како и ми према снагама, према даровима које нам је Бог дао, треба да се потрудимо да их умножимо. Данас, он нас упућује, опомиње, саветује и поручује:

Једно вас само молим, браћо драга: Прекините бесконачне распре међу собом. Довољно се сатиру ваши нерви у ово, злом оптерећено време, зар хоћете да их сасвим сатрете злом вољом једних против других? Сваки од вас има свој крст живота. Старајте се да олакшате један другом тај крст, а не да га још више отежате. Живот је кратак, а кајање дуго. Ја сам гледао многе људе на самртној постељи и слушао њихове исповести. Никад и нико од њих није се кајао зато што је некоме у животу олакшао крст, него зато што му је отежао. Нико и никад није се покајао што је живео у слози и љубави са својим суседом, него што је живео у неслози и мржњи. А самртни час, браћо, чека свакога од нас…

Помолимо се Господу да његово сведочење Јединог Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави, послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама и делима. Ово прослављање дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу.

Молитвама Светог Оца нашег Николаја, охридског и жичког, Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.“

 Након пола века у манастиру Жичи

 У спомен храму на Врачару, мошти су боравиле до 5. маја, а потом пренесене у манастир Жичу – седиште његове епархије, чију славу је Владика пронео широм целог хришћанског света. Ковчег са светим моштима, на коленима је дочекало неколико хиљада верника Шумадије и Поморавља.

Свечану беседу на дочеку моштију у овој светосавској и светониколајевској светињи одржао је епископ жички Стефан, рекавши:

„Клањајући се земним остацима Владике Николаја, дођосмо да се надахнемо светињом његове надахнуте душе. Дођосмо да се огрејемо његовом топлом духовношћу, његовом дубоком вером, љубављу, јеванђелским примером његовог рада и живота, његовом науком и порукама. Бог нас је данас помиловао сусретом са његовим моштима, да се оснажимо лучама његових многобројних врлина. Стога нека је најпре Богу слава и хвала…

Изгонили су Владику Николаја читаво ово послератно време из наших цркава и школа, из наше културе и историје, библиотека, књижевности и уметности. И што је још најгоре и најтрагичније, прогласили су за издајника, њега – највећег Србина и мужа наше савремене историје. И поред тога нико и никада није могао да протера Владику Николаја из душа и срца српског народа, Српске православне цркве, културе и историје. Његовим доласком из далеке Америке у Отаџбину испуњена је она реч највећег нашег песника: „Где је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почива“.

За седам дана, док су свете мошти боравиле у манастиру Жичи, богомољни народ је даноноћно долазио да се пред њима са побожношћу поклони и да их целива.

 Свечани дочек у „Божјем селу“ Лелићу

 Из манастира Жиче, 12. маја 1991. године, Владичине свете мошти уз пратњу свих српских архијереја на челу са Патријархом, пренете су у „Божје село“ Лелић, како је Владика Николај са нежном љубављу називао своје родно место, и положене у његову задужбину, која је убрзо претворена у манастир.

На светој литургији коју је у Лелићу служио Патријарх Павле са свим архијерејима Српске цркве, бројним свештенством и монаштвом, окупило се преко 30.000 људи. Били су присутни бројни представници политичког, јавног и културног живота.

 Добродошлица Владике Лаврентија

 На светој Литургији, о Владици Николају говорио је Владика Лаврентије, који је као епископ западноевропски сабрао и штампао сва Владичина дела. Изражавајући радост због овог великог догађаја за цео српски народ, он се непрегледној маси окупљеног народа обратио речима:

„Ко се сме, браћо и сестре, усудити да проповеда пред највећим проповедником у новијој историји православља? Ко сме отворити уста да поучава у присуству аутора бесмртних дела? Ипак, верујем да ми велики Владика неће замерити на недораслости и на муцавости…

Владика Николај нам долази кад нам је најпотребнији, кад нам се вера највише истанчала, кад су нам љубав и слога охладнили. Долази да нас окрепи, да нас оснажи, да нас сложи и обожи. Од сада, када ће и телесно бити присутан међу нама овде, његове мошти биће апотека духовних лекова српском народу, биће извор снаге наше моралне. Биће и треба да буде место на коме ће се завађени мирити, један другоме праштати, а охладнела срца загревати љубављу, вером и топлином небеском…

Нека Господ Бог дарује свима нама, да долазак Владичин буде за спасење наших душа, на помоћ да се збратимимо, да не заборавимо његове мудре савете, његову жртву коју је чинио да би своме роду помогао.

Владико буди међу нама као свој међу својима. Опрости што смо те вређали“.

После Свете Литургије и богослужбеног дела, поподне је у пространој црквеној порти одржана пригодна духовна академија на којој су говорили најугледнији српски духовници и интелектуалци: академици Матија Бећковић и Никола Милошевић, Митрополит Амфилохије Радовић и архимандрит Атанасије Јевтић, песници Момир Војводић и Милан Комненић, књижевници Данко Поповић и Вук Драшковић и други.

 Реч песника и академика  Матије Бећковића

Академију је отворио славни српски песник Матија Бећковић и својом беседом: Над покојником живљим од свих, пожелео добродошлицу Владици Николају:

„Припала ми је незаслужена част да на овај свети дан говорим у светом Лелићу. А шта да каже онај који зна да стоји изнад можда највећег беседника и проповедника од кад је српског језика? Како да ми се не мрзне језик у Лелићу, чије је име настало од лелека, народу који се куне костима и гробовима, чија се држава држи на светим моштима. Над костима које су мошти, над гробом који није гроб, над покојником живљим од свих нас? Како да ми се не одузима реч пред народом чије су клетве: Гроба ми очина! Гроба ми мајчина! Гроба ми владичина! Гроба ми кога нема, који ми је светији од свега што на свету има? Над моштима чијем се доласку весели свака сламка на сваком кућном крову. Свака травка на родној земљи, и гугутка у црквеноме торњу. И звоно и клепало и звонце на колевци и јагњету. И драча на Ловћену и талас на Охридском језеру, и срце у Србину…

Кажу да су приликом откопа у Либертвилу, на Владици Николају нађене ципеле подераних ђонова. Наши свеци су посмртно путовали и дерали опанке. То нас наводи на помисао да је епископ Николај и до сада овде долазио и обилазио своје отачаство, и јављао се онима којима је смео.

А тек је данас дочекала распета мученица Србија, да више ни Он не мора да се крије. И ми да му из свега срца и пуним гласом можемо рећи: Добро нам дошао!“

Свечаност у Лелићу пропраћена је великом медијском пажњом. Државна телевизија РТС, директно је преносила Свету Литургију. Пренос Владичиних моштију у земљу многи Срби су доживели као знамење доласка новог времена и почетак повратка многих расутих и расејаних српских гробова и почетак националног помирења.

Ново српско светилиште

Доласком Владичиних моштију, Лелић постаје ново српско светилиште. Хиљаде и хиљаде поклоника почињу долазити у Лелић да се поклоне и целивају свете мошти. Народ му се моли као светитељу. Многи код његовог кивота доживљавају пуноћу радости живота у Цркви Божјој и почетак остварења Царства Божјег овде на земљи. Многи, опет, налазе помоћи и исцељења физичким и духовним недаћама и болестима.

Божје село Лелић, постаје место ходочашћа верујућег народа Србије и целог света. У духу древне хришћанске традиције, почиње да се ствара и негује култ Светитеља, а сећања и успомене на његов богоугодни живот и дело, полажу се у предањске ризнице и „житнице Господње“ Православне Цркве.

Један необичан догађај везан за долазак Владичиних светих моштију у родни Лелић заслужује да буде поменут на крају, као почетак „светих чудеса“, која се калеме једна на друге у светолелићкој обитељи до наших дана.

Чича се није преварио

Поред Владике Лаврентија, велике заслуге за повратак моштију Лелићког Свеца у земљу припадају синовцу Владике Николаја Тиосаву Велимировићу. Наиме, када је Владика Лаврентије поднео молбу надлежним државним органима за пренос моштију, једна добронамерна службеница надлежног Министарства посаветовала га је, да би процедура за добијање дозволе била знатно краћа, ако би то затражио неко од Владичиних сродника. Николај је још увек сматран државним непријатељем и ако би Црква тражила пренос о томе би морали да одлучују највиши државни и политички органи. Овако, кад неко од родбине затражи, то се може сматрати приватном породичном ствари и процедура је доста једноставнија и краћа.

Владика Лаврентије је замолио Тиосава, који је био одличан правник, судија и председник Вишег привредног суда Србије, да он поднесе захтев. Он је то са радошћу прихватио и дозвола је брзо добијена. Тако се Тиосав као најближи сродник, веома активно укључио и ангажовао око припрема за пренос и дочек моштију, нарочито око свечаности у Лелићу.

Уочи доласка моштију 11. маја увече, када је све било спремно, Тиосав је у поверењу испричао Владици Лаврентију у ужем кругу Владичиних сарадника, следеће:

„Мој Чича (тако је Тиосав звао свог стрица) Владика Николај, кога сам ја необично много волео и који ми је у животу доста помогао, био је прилично незадовољан и љут на мене због припадности комунистичком покрету и због мојих левичарских уверења. Рекао ми је да због таквих као што сам ја и моји „другови“, Срби ће дуго живети у ропству и мраку, и ако се он једнога дана врати у Отаџбину да га ја жив нећу дочекати, јер то не заслужујем. Али ето, превари се Чича и не испуни се његово предвиђање“.

Тиосав је ту ноћ остао са својом супругом Драгом у родној кући у Лелићу да пише пригодни поздравни говор на дочеку стрица, а Владика Лаврентије отпутовао је у Шабац. Кад је ујутру дошао у Лелић видео је Тиосављеву супругу Драгу сву у црнини. Изненађен упитао је шта се десило? Она му је кроз плач испричала да се Тиосав пред зору у сну упокојио.

Живо сећање на овај необични догађај још увек траје у народу ваљевског краја. Свако га тумачи на свој начин и из њега извлачи одређене поуке.

svecovek-lelic