ПРЕСЕЉЕЊЕ ДУШЕ ПРАВЕДНИКА

svecovek-beliandjeo
Пише Љубомир Ранковић

БЕСЕДА МОНАХА ТАДИЈЕ

 

ТРЕЋИ ЧИН
Сцена четврта

 (Кад испрати госте, Владика затвори врата, постаја мало, прекрсти се и крете ка публици. Отпоче говорити молитвеним гласом.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Још мало, мало, и пут ће се мој кончати. Још мало, мало, придржи ме, Победниче смрти, на стрменом путу к Теби. Јер што се више пењем Теби, свет ме све више вуче наниже… Згњечио ме свет као хармонику; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели небески додају благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја. Опомињем се свију добара што си ми учинио за живота, неуморни Пратиоче мој, и приносим Ти једино уздарје од себе… Приносим Ти само оно, што је под Твојом светлошћу узрасло у мени. Прими жртву речи моје, Троједина кито цвећа, тепање детета новорођеног прими… Не презри жртву речи моје, Господе Боже мој. Не пречуј, но чуј. Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.

(Владика се на крају прекрсти три пута, и поклони. Врати се до стола и погледа на сат. Говори тихо, као за себе:)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Већ је прилично касно… Треба да припремим беседу за сутра. Сутра су покладе. Почиње Свети и Часни пост… Треба рећи и неку реч ђацима и професорима сутра увече на „прочки“… Боље да мало предахнем, сат два, па ћу онда устати и припремити нешто.

(Владика скида панакамилавку и горњу мантију. Хтеде и доњу, али се предомисли. Прекрсти се и леже укосо преко кревета, са ногама на поду. Извади испод јастука малу ткану шареницу и стави преко стомака. И брзо утону у сан. Зачу се благо хркање. Наједанпут се закашља. Тог тренутка, велика и необична бело-златаста светлост испуни собу. Владика се трже, прекиде кашаљ, устаде и седе на кревет. На сред собе стајаше младић, необичне красоте и лика. Сав у белом. Сав светлост. Кад га угледа, Владика се прекрсти и паде на колена. Упери поглед у младића.)

БЕСЕДА МОНАХА ТАДИЈЕ: Гасне и бледи сјај у твојим црним крупним очима. Блистање мудрости и небеске бистрине сенчи и мути блазирана људска радозналост пред тајном, ко сам ја? Анђео Господњи, Анђео сатанин или Анђео смрти? Нисам ни једно, ни друго ни треће. Стари смо знанци. Дугачак и предугачак пут смо заједно прошли. Ја сам онај ко је бдио над тобом у ноћи рођења и одагнао анђела смрти од твоје колевке; Ја сам задржао мач у рукама хајдука под твојим грлом; ја сам укротио матицу студене воде реке Граца и отео те од смрти, кад си се као ђак борио са вртлогом вира испод манастира Ћелија; оне ноћи кад су те сви отписали ја сам био онај, ко је додавао снагу јачајући енергије живота и дошапнуо ти одлуку и завет, да се замонашиш; ја сам био онај који те у логору Дахау узносио пред лице Господње, да гледаш Бога лицем к лицу, и спуштао те поново у угао затворске ћелије.

Ко сам ја? Ја сам онај који је доносио одлуке у твоје име… Све кључне одлуке у твом животу… Ја сам био знак и путоказ на свим раскрсницама твога живота. Ја сам био у сваком откуцају твога срца, у сваком трептају душе. Ја сам био твој вид, слух, сва чула твоја… Ја сам био твој ум, твоја мудрост… Ја сам позлаћивао твоја уста, твоје речи, твоја слова. Ја сам твоје духовно расуђивање и созерцање. Ја сам твоје стваралачко надахнуће, машта, имагинација… Твој дар и твој таленат, твоја магија речи, и њена неодољива харизма. Ја сам све оно што је свето и узвишено у теби и твом делу…

Ко сам ја, уствари? Ја сам Дух твој. Ја сам, заправо, ти. Твоја суштина. Твоја есенција. Твој идентитет. Срчика твог бића, твога тела и твоје душе. Ја сам дах Духа Светога у теби. Дах животни и животворни који је Творац удахнуо у грудву земље. Ја сам лик Божји и обличје Његово, по коме је човек створен. Ја сам божанска искра, логос и начело егзистенције… Смисао…

У твојим очима које се полако гасе видим питање: А шта је онда тај остатак, што клечи ту у прашини, немо и беспомоћно? То је копрена тела, крљушт која је отпала од живота, опсена и утвара… То је черга од иловаче са којом смо чергарили пределима и пространствима света и живота, свих ових година и деценија…

Ово је ноћ нашег растанка. Питаш се где ћу ја? Подижеш очи ка небу, уместо одговора. Није Бог ни горе ни доле, ни испред ни иза, ни лево ни десно… То су координате и мерила еуклидовске геометрије и оријентације. Ко тако мисли одриче Бога. Бог је свуда и све испуњава, Он је извор живота, давалац свих добара и свега… Његов престо је срце човеково, душа човекова Његово је благословено царство, шире и веће од свих галаксија и целог свемира…

Где ћу сад ја, питаш… Враћам се своме Извору. Желиш да знаш, где ћу живети и обитавати? Живећу у јединству са Богом. У живој Цркви Његовој светој и вечној… Живећу у твојим књигама, у твојим песмама, у твојим речима и твојим делима… У твојим службама и твојим молитвама. Живећу у оку твојих читалаца. Ја ћу бити њихово надахнуће, њихов занос, њихова светла и света емоција, суза у њиховом оку, трептај срца и чежња њихове душе за Богом…

А шта ће бити са тим завежљајем патње и бола, испред мојих ногу? Са телом и душом? Прах праху, душа Богу. Настављају трајање у Богу, по обећању Велике Књиге Живота: Ви сте мртви, ваш живот је скривен Христом у Богу. Састаћемо се поново. Када? Питаш се и питаш. Само питаш. Без мене, згрчио си се и сав претворио у упитник. У велики знак питања без одговора. Видиш, без мене, тело и душа су проста биологија. Сенка и сан. Састаћемо се поново: Кад запевају хорови ангелски око престола Господњег, кад затреште трубе архангелске, кад се мученици обуку у беле хаљине избељене од велике патње и заридају од радости, и кад светитељи Божји зајецају молитве за спасење Цркве, тада ћемо се сјединити и отпочети нови живот. Нови живот, у Новом Небу и Новој Земљи.

(Младић лагано прилази Владици и целива му десницу. Док он говори, кроз собу пролазе лица из драме. На челу свих мајка Катарина, па редом, како се ко појављује у драми: синовац Јован Велимировић, Григорије Божовић, Винавер… закључно са Владиком Јованом Максимовићем.)

НАСТАВАК И КРАЈ БЕСЕДЕ: Целивајући твоју руку, целивао сам Христову руку коју је положио на главу својих ученика, овим целивом целивао сам и руке Христових светих апостола, и свих следбеника Христових, епископа и свештеника, од краја до краја времена. Целивао сам руку Цркве, целивао самога Христа… Готово је! Сврши се! Ево већ, све се гаси у теби, све ишчезава… Бледи сјај који још светлуца у твом оку, тражи одговор на последње питање: Како је моје име? Дошло је време да скинем вео са тајне твог живота… Ја сам Монах Тадија.

(Кад изговори ово име, младић подиже руку са Владичине главе и лагано крете ка излазу. Светло се утишава. Владичино тело се заљуља и паде на патос. Одједном, снажно загрмеше звона са манастирског торња… И са свих цркава и манастира широм Србије истовремено… Сама… Гаси се светло. )

К Р А Ј

svecovek-monah