У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ СА ДУЧИЋЕМ – II део

jovan_ducic-svecovek
ЧУДЕСНА ЛИЧНОСТ ХРИСТОВА

 

Чудеса за људско срце – Марија из Магдале – Кана Галилејска – Моћ верских легенди – Хришћански пејзаж Новога завета – О Богу који суди и прашта

 
Чудеса за људско срце

Синоћ сам, долазећи из Назарета, заноћио на Генезаретском језеру. Са прозора сам дуго слушао шуштање воде и ветра. Као да је шкропила тиха киша по црној води. Ову ноћ не могу упоредити ни с чим што сам дотле доживео. Ноћивао сам у египатској стовратној Теби, годинама познавао светле ноћи Атине, годинама самовао у дубоким ноћима Рима, и дуго бдио у језивим ноћима Либијске пустиње. Ово су све била чудеса за људско срце и људску памет. Али на овом Генезаретском језеру, за једну једину ноћ, доживео сам ненадмашне случајеве. Осетих и маштом, и срцем и духом целу легенду мученика са Голготе.

 Марија из Магдале

Ништа се овде не види и не чује осим његова озаравајућа личност. Као да су и ваздух и вода и сада пуни његових речи, изговорених рибарима из Капернаума: Симону Петру, доцније тако значајном за хришћанство, и у чијој је кући у Капернауму учитељ становао; и његовом брату Андрији, ученику Јована Крститеља, и затим Јакову сину Забедејеву, и брату му Јовану, и мајци им Саломи, и Марији из Магдале, која га је пратила до Голготе, и Томи, и Матеју, и Филипу, и проклетом Јуди из Кериота, његовим ученицима и проповедницима, и статистима његове божанствене драме… У плавој помрчини, преко језера, лежи село Капернаум, куд је избегао Христос из ироничног свог Назарета, да овде развије највећу своју акцију. На западу су ове ноћи светлуцале неке ретке ватре: то је Магдала, село Марије Магдалене, чија је дубоко човечанска личност унела у легенду Христову чар без којег би та легенда била непотпуна.

 Кана Галилејска

Малочас прођох кроз Кану Галилејску, која је сва у смоковом лишћу, поред беле цесте пуне прашине и сунца. Видех место где је први мученик своје цркве претворио воду у вино, а затим видех доцније место где је камење претворио у беле хлебове. Ја сам у те митове најпре поверовао кроз њихову поезију, као што би савршенији од мене најпре поверовао кроз своју веру. Остали ће најпре поверовати кроз љубав. Срећом, дакле, што ће вечито бити на земљи поезије и љубави, од којих је и вера саздана. Тако ћемо увек моћи поверовати да у светим рукама вода постане вином а камен хлебом. Јер ко није у стању да верује у невероватно и у немогућно, он није створен за веру ни за акцију, и он је проклет. Човек је увек ишао за чудима више него за истинама; и он зна само за велике истине које су душевне, пошто и нема других великих истина него душевних. – Пророци су проповедали хришћанску веру народу који је веровао само у чудеса а не у речи. Само су Христова чудеса омађијала народ, који је затим поверовао у обећани свет; и само је Христово васкресење учинило да се поверовало како ће сви људи најзад васкрснути, то јест да је и човек бесмртан!

 Моћ верских легенди

Ова Кана Галилејска, са женама на старом бунару око којег оне беле своје платно, са децом која чувају јагањце што су се тек јутрос ојагњили, са јатима голубова који су се као пламенови превртали у сунцу, и са црним тракама ласта које су врискале гладне и алапљиве у јутарњем ваздуху! Кана изгледа и сама као нека мирна хришћанска парабола. Изгледа као село где људство никад није умирало, и где никад ни ветар ни суша нису затрли људску муку и творевину. – Одиста, ништа не измени карактер и изглед граду или пределу као каква верска легенда која је за њега везана. Кад бисмо мислили и да је Партенон био кућа Аспазије, а не светилиште богиње Атене, нико се овом храму не би дивио осим архитекти; али је одавде протерано једно божанство, и негде даље убијено, а та лепота драматичности постаје неодољивом пре него и идеја да је ово најлепши храм античког света. Човек пре реагује душевно на ствари добра и зла него естетички на ствари лепог и ружног. Човек је на сваком месту најпре душа па онда дух; најпре дете а затим човек; и човек мисли увек са напором воље, а осећа спонтано и слободно.

 Хришћански пејзаж Новога завета

Ишле су овим путем Палестине небројене војске крсташа, на десетине и стотине хиљада. И то војника обучених у злато и челик, жена и деце и стараца и свештеника и блудница, сви певајући песму о Христу, личности чаробној колико и светој. Рушили су путем туђе градове, и палили села, и убијали друге људе, али су њихове очи биле упрте у небо, и, поред свега тога, они су безумно веровали у највишу веру љубави и милосрђа. И сви су певали песму о Христу, носиоцу мира и добра! И сви су га звали у сузама и вапили за њим. Овакве парадоксе људска историја није никад раније познавала. – Пејзаж палестински је одиста хришћански пејзаж Новог завета, по мирноћи ствари и ваздуха. Кад овде што дође до нашег уха, долази као шапат неких речи које не разумемо, али потресно осетимо: и вода која негде зажуборка, и шума кроз коју се провуче ветрић који је дунуо са мора или из пустиње. Грчки пејзаж блиста у заносној радости, а палестински лежи смирено и скрушено у својој благости и чистоти. Небо је неизмерно изнад Ханаана, туробно изнад Самарије, и цело запаљено изнад Галилеје, која је сва избраздана у широким црним ораницама, и осветљена као у снежним усовима.

 О Богу који суди и прашта

Ако је ико овамо дошао безбожан, вратио се кући побожан; а у његовом срцу и машти ништа више није могло заменити Христа или надмудрити Соломона. Све што се роди на једном тлу носи боју и атмосферу тла на којем се родило: у Грчкој, идеја о лепоти; у Египту, идеја о смрти; у Палестини, идеја о Богу. И то о Богу хришћанском, који суди али и прашта, убија али и васкрсава, који је строг али и нежан, и који пуно грми али мало обара.

Сутра:

ЈА САМ СВЕТЛОСТ СВЕТУ
kana-galilejska-svecovek

Кана Галилејска