ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: БРИГА О ДЕЦИ

Nikolaj-sa-decom
Пише: Љубомир Ранковић

БИТОЉСКИ ПЕРИОД

После доношења новог Устава Српске цркве 1931. године, створена је Охридско-битољска епархија, са седиштем у Битољу. За епископа нове епархије изабран је Владика Николај. Подручје ове епархије било је много веће, а Охрид је постао само једно архијерејско намесништво. Владика се морао преселити у Битољ, где је провео шест година.

Битољски период Владичиног живота, карактерише социјална и хуманитарна делатност. Битољ је био велики град, али град сиротиње и беде. Нарочито се одликовао великим бројем јеврејске сиротиње. Нигде се није могло наћи толико носача, амала, Јевреја као у Битољу. Истина, имао је и један број богатих Јевреја, али су од њих били доста богатији Цинцари и Грци, који су вештији у трговини. Најсиромашнији су били турски Цигани.

Када је као епископ стигао у Битољ и видео толику сиротињу, нарочито децу, то га је толико потресло да ноћима није спавао. По сведочењу његовог синовца Јована Велимировића, који је са Владиком био у Битољу, Николај није хтео лећи у кревет када је стигао у Битољ: „Ја сам духовни пастир овога народа, ове деце. Немам право на удобну постељу док су они без хране, одеће, обуће и крова над главом. Христос, гладује, сиротује и пати у њима. Имам ли право ја, као Христов свештеник, на удобан живот док они пате и страдају”.

Оставио је перо и писање и посветио се сиротињи.

Одмах је организовао хумано друштво „Пастир” и сиротињску кухињу. Кухиња је била близу Митрополије где је некада била болница. Ту је подигао и капелу Светом Науму у којој се редовно служило и вршиле молитва над болесницима. Свакодневно су кувани казани разних јела за сиротињу. Кухиња се издржавала од прилога Епископа, Епархије и верника, у намирницама и новцу. Владика се обратио својим пријатељима у Европи и Америци, који су обилато помагали ову кухињу.

Дечје сиротиште Богдај

Друга велика хумана установа у Битољу, коју је основао, била је „Богдај”, сиротиште за децу. Да би збринуо сву сиромашну и гладну децу, Владика је купио једно имање, мало даље од центра града. Ту је подигао потребне објекте. Касније је докупљивао суседна имања и дворишта, и проширивао сиротиште.

Богдајом је управљала једна просвећена девојака из Јагодине, Нада Аџић, ћерка професора и директора јагодинске учитељске школе. Она је дошла у Битољ да прими монашки чин. Доцније је постала монахиња Ана и била игуманија манастира Враћевшнице.

Нада је, по Владичином налогу, прикупљала сиромашну децу у граду, без обзира на нацију и веру. Ту је било деце Турака, Јевреја, Цигана, Хришћана, Албанаца… Заједно су се хранили, играли, певали… Строго се водило рачуна да сва деца буду васпитана у сагласности са традицијом свога народа и своје вере. Владика је на томе посебно инсистирао. Сиротиште је била једна својеврсна мултинационална, мултиверска и свечовечанска колонија. Владика се тиме поносио и то често истицао као пример, државницима и политичарима света,

Богдај је био Владици најмилији”, – пише његов синовац Јован, потоњи епископ шабачко-ваљевски (један од најугледнијих епископа новијег времена у Српској цркви), – „и био је најосетљивији дамар Владичин. Чинило нам се, гледајући све то, да Владика живи за Богдај. Није било дана да га не посети и проведе извесно време у њему са децом. Деца су му се пентрала по коленима, увлачила се у мантије, скакала око њега, а он се само смејао и све деци дозвољавао. О Богдају је певао, писао, говорио.

Спевао је и химну Богдаја:

Ми смо мали Битољчани

малишани, сиротани.

Кућа нам је баш на крају

у Богдају ко у Рају,

у Богдају

 

Учимо се добри бити,

И свом роду послужити,

Тако наши дани трају,

у Богдају ко у Рају,

У Богдају

Божић и Васкрс, Владика је проводио са децом. Уносио је бадњак и сламу, пијукао и певао са малишанима. За Васкрс је заједно са децом шарао јаја. Цртао воском крстиће, иконице и цвеће на јајима и певао деци:

„Моја рука није права,

Али ми је памет здрава”.

„Ако је неко хтео да га орасположи“, – пише Владика Јован, – „нека само почне разговор о Богдају. Организовао је посебан одбор сиротишта и прикупљао прилог од свих и свакога. Богдај се звао по извору воде који се налазио у дворишту сиротишта”.

Просветитељ

Као некада Свети Сава, Владика Николај се трудио да учи и просвећује народ, не само у погледу вере и морала, већ на свим пољима културе, писмености, уметничких заната итд. У конаку епархије, била је једна просторија где је примао госте. То је, на свој начин, била и учионица за народ. Ту је давао часове из европских и светских језика, средњошколцима или студентима. Давао је часове из философије и других предмета сиромашним ученицима који нису могли да плате професора да их накнадно припрема за испит.

Поред цркве Светог Климента основао је 1925. године, дуборезачку школу за младе талентоване полазнике, који су учили резбарење иконостаса, салонског намештаја и других украса од дрвета. То је позната дебарска „Занатска уметничка школа”. Из ове школе су излазили познати мајстори, који су израђивали предмете високе уметничке вредности, по угледу на дуборез цркве Светог Спаса у Скопљу и Светог Јована Бигорског у западној Македонији.

Основао је једну школу домаће женске радиности, у којој су се девојке и жене училе народном везу, ткању, шивењу, плетењу, кувању и осталим женским радовима.

Путујући по епархији, задржавао се сатима у разговору са простим народом. Када би полазио на пут, куповао би велике количине хлеба и успут делио пастирима на планинама. Разговарао је са њима о њиховом доживљају Бога и односу према природи. Та драгоцена искуства сакупљао је и записивао.

„Остајао сам збуњен и задивљен пред њиховом вером и њиховим поимањем Бога. Узалуд моји факултети и докторати. Да ми је да се разучим и све заборавим, па да се вратим оном непосредном доживљавању Бога и да теологију учим по звездама и природи” – говорио је својим пријатељима.

Кад је дошао у Битољ, војничка гробља била су у очајном стању. Ограде пале, крстови поломљени, стока је слободно шетала по њима и скрнавила гробове. Владика је покренуо акцију и уредио француско и немачко гробље. За то је одликован високим одликовањем француске и немачке владе. Говорио је:

„Мртав непријатељ, није непријатељ. Ови, што овде леже, ратовали су једни против других за живота. Смрт их је измирила”. Патријарх Варнава на свом путу по Македонији, посетио је војничка гробља са француским почасним конзулом Марселом Девосом 1936. године.