ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ОХРИДСКИ ХАЏИЈА

climent-svecovek
Пише: Љубомир Ранковић
НАРОДНИ ВЛАДИКА
Мисионар и добротвор

Охриђани су волели Николаја, а он је љубављу своје велике и широке хришћанске душе волео Охриђане и сав народ своје епархије и целе Македоније. Новинар Вардара Милан Јовановић Стојимировић, живео је у Охриду, и као непосредни сведок, описао однос између народа и Владике:

„Николај је усрдно служио и проповедао у свакој прилици. Кад би дошао у неко удаљено село у планини, обилазио је болеснике и читао им молитве, а кад би наишао на покојника, опојао би га заједно са месним парохом. Ја сам га рођеним очима видео како сатима седи на камену под неким дрветом и разговара са сељацима, проповедајући им љубав, трпљење и поштење. Народ Македоније га је зато јако ценио. Он је пред њим ударао челобитија и сматрао га за свога, рођеног.

Свештеници су пред њим метанисали свугде и на сваком месту, у чаршији, као и на друму. Он их је подизао и љубио. И што је најглавније, нико те људе на то није приморавао, нити је то од њих уопште захтевано… Јер он је сироте свештенике обдаривао новцем или неким другим поклоном, а никад није ни помислио да нешто наплати за канонску визитацију.

Ако би му народ поклонио погачу, воће или какво друго јело, он би га поделио на лицу места с децом, која би га окружила и са којима је ведро ћаскао. Поклањали су му и убрусе и чарапе, а он је понекад понеке од њих и сам носио, без обзира на њихову грубост. Јео је за софром сиротињском шта је Бог дао и хвалио јело као да је на некој великој гозби.

Народ му је уопште прилазио са врло великим поверењем и није се устручавао да му се жали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике и друге власти, а Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и после интервенисао. Зато је и био популаран у Охриду. Када би пешице прошао чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да му притрче и пољубе руку. Старице су код њега долазиле у свако доба дана да му причају своје домаће јаде и он их је стрпљиво саслушавао, саветовао и храбрио. Код њега није било ни пријављивања, ни аудијенције, улазило као у воденицу… (Тако ми је о Николају говорио тај његов некадашњи ђакон)“.

Пријатељ птица и сиротиње

У Охриду је било доста птица, нарочито галебова и гавранова. У одређено време, слетала су читава јата под Николајев прозор да их нахрани. Када је шетао кроз варош, један гавран пратио га је у стопу и скакутао око њега. Говорио је да су гаврани мудре и добре, „монашке птице”. Ову, иначе, у нашем народу непопуларну птицу „злослутницу”, он је увео у литературу у легенди о „Ананди Вран-Гаврану”, у свом поетском делу „Речи о Свечовеку”.

Владика је посебно бринуо о сиротињи, које је у Охриду било много. Један угледни новинар, који је посетио Охрид, објавио је опширну репортажу у којој, између осталог, пише и ово:

„Био сам изненађен како су били одевени Цигани, Циганке и њихова деца. Одевени су били у неке свилене хаљине са цветовима, у црвене собне халате, у скупоцену одећу са чипком итд. Изгледало је да су опљачкали неки робни магазин. Жене су имале ешарпе од фине свиле, старци парадне официрске мундире и другу одећу – читава маскарада тог света који, иначе, воли шаренило.

На моје чуђење шта се збива, хотелијер ми је рекао, да су ту, недавно, биле неке две „луде” Американке, па видевши да је свет оскудно одевен критиковале су управу вароши и државу.

Владика им је тада рекао: Одените их ви у име Христа, купите у Америци ону робу што је намењена преради и пошаљите.

После неколико месеци стигао је велики товар разне одеће. Сиротиња ће имати одела за неколико година”.

Целу своју плату, сав новац који добијао од издавача као ауторски хонорар за своје високотиражне књиге, делио је сиротињи. Његова несебичност била је пословична међу његовим савременицима. Као човек и као епископ био је, по јеванђелској речи „свећњак који се ставља на суд да светли свима који су у кући“ и „град који на гори стоји“. Због тога је био изузетно поштован, не само у Охриду и својој епархији, него у целој Српској цркви и широм хришћанског света. Народ га је сматрао за светитеља и долазио у Охрид на поклоњење и за благослов из најудаљенији крајева земље и света.

Охридски хаџија

„Поред осталога света који је хрлио к њему у Охрид“, пише један његов савременик и пријатељ, „било је и врло много богомољаца из северне Србије и Војводине. Једном сам, путујући из Скопља неким послом за Охрид, аутом, сам у колима, стигао на некој планини између Велеса и Битоља једног старијег човека, који је са штапом у руци и торбом на леђима лагано ишао узбрдо. Зауставио сам кола и позвао тог човека да га повезем. Он је Бог зна како захваљивао и никако није хтео да прихвати ту понуду. И шофер и ја смо узалуд објашњавали да му нећемо тражити никакву кирију и да ћемо га брзо пребацити до Прилепа.

„Ах – рече он – ви ћете тамо, а ја идем даље!“ „Па и ми идемо даље и одвешћемо те у Битољ!“ „Ах, не, не господине – рекао је он – ја идем много даље! Идем у Охрид! Видим да сте неки добри људи и много вам хвала, али је моје путовање једно заветно путовање. Ја идем, господо, пешке из Славоније, а идем на поклонство владици Николају, па сам се зарекао да тај пут пређем пешице и само зато не могу да примим ваш љубазни позив. Хвала вам и срећан вам пут, али пустите ви мене да испуним свој завет и пожелите ми да стигнем где сам наумио“

Према своме изгледу, тај човек је могао бити неки сеоски занатлија или добар домаћин – ратар. Био је интелигентан и отресит, енергичан, иако мршав и стар.

Три дана доцније при повратку из Охрида срео сам га на планини Хаваду код Преспанског језера. Опет сам зауставио кола. Поздравили смо се као стари добри познаници и опет разговарали. Он се хвалио да није имао никакве тегобе на путу и био срећан што је близу његовог краја. „Одржао сам реч према себи – рекао је он. – Човек не сме да лаже ни Бога, ни себе. Немам средства да идем у Јерусалим па сам одлучио да проведем Ускрс у Охриду поред господина Николаја…“ И старац је отишао уз Хавад, да настави свој хаџилук у Охрид“.

То је Николај

Поред бројним хаџијама и поклоницима из земље и иностранства који су долазили у Охрид, осим обичних људи из народа, било је познатих новинара, књижевника, научника и других угледних личности из јавног и културног живота. Међу њима био је Станислав Винавер и славна енглеска списатељица Ребека Вест. Били су импресионирани сусретом са Владиком. Ребека Вест је тим поводом написала:

„…Стекла сам утисак да је он најизузетније људско биће које сам икада срела, не зато што је мудар или добар, него што је поседовао изузетну харизматичну моћ и био узвишен… Он је могао да говори боговима и људима и зверовима…“

У Охрид је долазио и краљ Александар Карађорђевић са краљицом Маријом. Изузетно је ценио и поштовао Владику Николаја због његових великих заслуга у ратовима српског народа за ослобођење и уједињење. Нарочито му је одавао признање за његов рад у Енглеској и Америци у току Првог светског рата.

Почетком лета 1925. године, Краљ и Краљица су посетили југ Македоније. Половином месеца јуна боравили су у Битољу и Охриду. После величанственог дочека у древном Охриду, краљ је са пратњом отишао у манастир Светог Наума на ручак, који је он приредио.

На том путу, који је водио самом ивицом Охридског језера, падином планине Галичнице, пратио га је Владика Николај, као надлежни епископ охридски и домаћин у манастиру. Краљ Александар је ушао у храм, целивао мошти Светог Наума, и упознао се са историјатом ове светиње. После кратког предаха и освежења, кренули су у манастирску трпезарију на ручак.

Био је посни дан, среда или петак. На путу до трпезарије пролазили су поред кухиње. Николај је крајичком ока смотрио спремљено печено прасе на кухињском столу. Одмах је скренуо у кухињу, оставивши краља, дохватио печено прасе и бацио га кроз прозор.

Послуга краљева остала је скамењена. За време јела, служена је охридска риба, разне салате и искључиво посна храна. Ручак је протекао у прилично затегнутој атмосфери.

Када се краљ вратио у Београд, жалио се својим пријатељима и Николајевим познаницима на овај његов поступак. Један њихов заједнички пријатељ рекао му је тада:

„Ваше Величанство! То је Николај. Не заборавите, он је комшија Илије Бирчанина, који је пред турског пашу излазио са буздованом и јатаганом и бацао пред њега порез без бројања“.