ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ОХРИДСКИ ПРЕОБРАЖАЈ

Vladika-Nikolaj-svečovek

ОХРИДСКИ ПРЕПОРОД

Огњено чистилиште

Охридски период био је Николајево велико огњено чистилиште од манира и сујетне нарави овога света. Ту се Владика својом великом душом потпуно погрузио у светоотачко смирење и молитвено тиховање. За њега је Охрид са манастиром Светог Наума постао оно што је некада давно за Светога Саву био Атос и манастир Хиландар. Ту се припремао за велику духовну мисију у своме народу. Ту настају његова величанствена света дела, лишена, до тад њему својствених и препознатљивих, књижевних реса и украса, која понекад заваравају својом заводљивошћу и затварају прилаз Истини и Суштини. Лакокрили парнасовски стил који доминира у његовом предохридском стваралаштву, Николај је у Охриду заменио древним и свештеним библијским стилом и језиком. То је свим његовим потоњим делима дало вечну вредност и печат непролазне лепоте и свежине.

Променивши стил и манир у свом богословском и књижевном стваралаштву, Владика Николај је у Охриду променио стил и начин живота. Од углађеног и дотераног господина на коме су шуштале свилене мантије, пресијавале се и блистале на сунцу, он се у Охриду, попут древних монаха и подвижника, обукао у кострет и сиротињску одећу и обућу. Многи су се чудили његовом начину живота, јер је живео просто и скоро сиротињски.

Библијска појава

Живео је у једној старој кући на спрат, која је имала крајње скроман намештај. У добро осветљеним собама приземља били су једна старинска „оџаклија“ и Николајев „кабинет“. Један угао тог кабинета био је пун некаквих палица и чобанских штапова, које је народ звао крљук; Николај је, понекад, полазећи на вечерње богослужење или у шетњу, узимао понеки од тих простих штапова које су му дељали и поклањали монаси и сељаци, па је са њиме у руци ишао по Охриду. На ногама је обично имао неке америчке војничке цокуле и ретко када удобнију обућу, објашњавајући то тиме што се често вере по беспутним селима своје епархије. Његова мантија је била вунена и проста, а на глави је увек имао монашку панакамилавку, чији је вео неретко био овештао и јако избледео од сунца, јер он није ишао без њега, нити је икад ставио на главу шешир.

Он сам, то јест његово и онако црно лице и црне руке били су још црњи од сунца. Радо је држао у руци неке обичне црне бројанице или струк босиљка. Идући тако кроз град, остављао је утисак човека који није изашао из нашег времена, него из доба апостолске епохе. Цела његова појава била је библијска. Изразито црне пути, крупних сјајних очију, мужанствен и без позе, тих, прибран, са дубоким баритоном, био је својом појавом врло необичан а кад би проговорио деловао је као оруђе неке више силе. Један његов савременик, фасциниран Николајевом појавом и ликом, рекао је: „Он личи на фреску Светог Јована из манастира Грачанице. Диваљ, моћан и неустрашив“.

Подвижник

Николај је у Охриду живео строгим подвижничким животом. Хранио се оскудно за простим дрвеним незастрвеним столом, једући дрвеном кашиком. Рано је устајао а легао касно. Спавао је на неудобној постељи. Читао је и писао до пред саму зору. Када би придремао, устајао је од радног стола и шетао по соби у дрвеним кломпама. Када би га шкрипа и топот корака раздремали, враћао би се поново за сто.

Света богослужења је вршио савесно и без скраћивања, по светогорском хиландарском правилу. Епархијом је путовао колима, на коњу или магарцу, често и пешице. На путу је ноћивао у убогим сеоским кућама, спавајући на голим даскама, на којима је било прострто нешто сена или сламе. Покривао би се ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи на себе и своје тело, не угађајући себи никад и ничим. Његова снажна и јака физичка конституција омогућавала му је да без великих здравствених тешкоћа издржи такав начин живота. Настојао је да се у свему уподоби животу монаха, свештеника и народа своје епархије и да им буде узор у свему. Желео је да својим начином живота буде близак својој духовној деци користећи различите начине и методе да их приближи Христу и Цркви.

Једнога лета, усред врелог и спарног дана, владика узјаше неко сипљиво магаре и крене кроз центар Охрида. Обучен у неку стару искрпљену мантију, бос и гологлав, разбарушене косе и браде, полузатворених очију и подигнуте главе, климао је тако градским тргом и главним улицама.

Охрид пун народа, пошто је био пазарни дан. Људи су са запрепашћењем гледали и чудили се. Међутим, нико није прилазио да заустави магаре, или нешто да пита. Шапатом су говорили: „полудео Николај! Мислио, читао. Писао и полудео“.

Сутрадан, препуна црква светог Наума. Народ пристиже у колонама. Он служи службу као и обично. По завршетку службе, стао је пред народ и почео:

Јесте ли дошли да видите „лудог Николаја“ и лудост његову? У давна времена говорио је апостол Павле својим савременицима: „Свима сам био све, само да бих кога задобио за Христа.“ Ово сам ја браћо и сестре, из жалости и туге због вас. Почели сте све ређе долазити у цркву, а све чешће говорити о моди, луксузу, проводу и неморалу. То су све тренутне и лажне сенке овога пролазног света, држите се своје цркве и чувајте чистоту своје душе, као највеће благо и највећу светињу.

Неимарска делатност

 Град Охрид начичкан је црквама као небо звездама. Некада их је било 365, тачно онолико колико има дана у години. У Владичино време, било их је четрдесет. Најзначајније су биле Светог Климента, Свете Софије, Свети Јован Канео, Пресвете Богородице Каменске, Светог Николе, звана Ђеракомија, Светог Ђорђа итд. Није било потребе да се граде нови храмови. Поправљане су и одржаване постојеће и у њима се редовно одржавала богослужења.

Поред високог пирга у Светом Науму и зграде Митрополије, Николај је подигао монументалну звонару код цркве Светог Климента. Иначе, ова црква, мати свих охридских цркава, није имала звоник. У току рата, славни научник Михаило Пупин, заветује се пред Владиком, да ће, ако Охрид буде у саставу нове државе јужних Словена, поклонити Охриду једно велико звоно.

Одржао је реч. У Охрид је допремљено звоно тежине 2.223 килограма. Владика је саградио звоник и монтирао звоно. Велегласни звон овог колоса разлегао се недељом и празником Охридском шкољком, и постао симбол тога града.

Владика Николај прокрстарио је цео свет разним поводима. Ни за једно место није био толико везан као за Охрид. Овај град постао је његов духовни Витлејем и Назарет. По овом граду, Николаја су звали: Охридски пустињак, Охридски мудрац, Охридски беседник, Охридски молитвеник, Охридски исповедник итд. Волео је тај град не због националних боја, већ као град Божји, град светитеља, храмова, град прве писмености и културе која се наставља у Рашкој за време Светога Саве, град дивног народа.