ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ПУСТИЊАК ОХРИДСКИ

svecovek-ohrid
Пише: Љубомир Ранковић

ОХРИДСКИ ПЕРИОД ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Град Охрид, у време Николајевог доласка, био је једна мала касаба, без струје, калдрме и без икаквог урбаног и градског изгледа. Будући, град музеј, са познатом црквом Светог Климента и знаменитом црквом Свете Софије, био је посећиван бројним туристима из земље и иностранства.

Доласком Николаја, почели су у Охрид долазити његови пријатељи из Европе и Америке. Међу посетиоцима било је новинара, дипломата, фоторепортера и сниматеља који су писали о лепотама и знаменитостима Охрида широм света.

Тако се Охрид нашао на првим странама познатих светских листова као својеврсна туристичка атракција. То је узело толико маха, да је Николај морао повести акцију да се град заштити од те навале. Јер туристи су доносили западњачки дух живота који је већ увелико био заражен неморалом и безбоштвом.

Већину слободног времена Владика Николај је употребљавао за молитву и рад. Особито је много времена проводио у писању. Спавао је највише четири сата дневно. Обично је одлазио на починак око поноћи. Устајао је у четири, обављао кућне молитве а онда одлазио у цркву на јутрење, које је веома рано почињало. Потом се враћао у своју радну собу и сатима неуморно читао и писао.

Стваралачки период

Охридска епархија била је мала, са тридесетак честитих свештеника, једва писмених, који су поред свештеничких дужности радили на свом имању. У црквеном животу није било никаквих проблема и трзавица. То је Владици омогућило да се окрене свом личном раду и молитви.

Искључиво је писао руком. Никада није употребљавао писаћу машину. „Машина нема душу” – говорио је пријатељима који су му из великог света доносили и поклањали модерне писаће машине и убеђивали га да је са њима брже и лакше писати. Рукопис његов био је јасан и читак. Кад је написао књигу „Охридски пролог” (преко 2.000 страница рукописа) предао је материјал штампарима. Словослагачи се нису лако сналазили јер је рукопис био састављен из неколико различитих делова и поглавља, са бројним исправкама и преправкама. Када му је јављено да то отежава слагање текста, отишао је у штампарију, узео рукопис и све поново руком преписао.

Текстове за месец јануар писао је на папиру плаве боје, фебруар жуте, март зелене и тако редом за целу годину. Није имао секретара ни помоћника. Сасвим је јасно, да је Николај био дубоко свестан свог огромног дара за писање, кога је добио од Бога, и трудио се да тај „јеванђелски талант” што више умножи. По мишљењу многих књижевних критичара, наших и европских, он је био апсолутни књижевни таленат. Један и једини аутентични и непоновљиви чаробни звук српског црквеног књижевног стваралаштва.

Охридска надахнућа

Од великог новчаног кредита који је Охрид добио од владе Краљевине Југославије, Владика је издвојио један део новца и у манастиру Светог Наума саградио величанствени пирг који је доминирао Охридским језером и видео се из Охрида. На врху пирга, на целом простору направљена је библиотека која је била са свих страна застакљена и осветљена. Његов епископски конак имао је један простран балкон са кога се видео цео Охрид са језером. Летњих месеци износио је ту свој кревет и спавао. Са тог балкона гледао је небеско плаветнило охридских ноћи, созерцавајући Бога који му се из свемирских дубина и ширина обраћао: „Сазнај ме ако можеш, познај ме ако можеш, измери ме ако можеш“.

Тако је разговарао са Богом у прекрасним охридским ноћима, обасјаним месечином. Од рибара са Охридског језера, често је закупљивао чамац, стављао на њега кров, намештао постељину и ту проводио целу ноћ. Чамџије су полако веслале а он је седео на чамцу, бдио и размишљао. Тек пред зору би мало придремао. То је чинио веома често, нарочито уочи неких црквених свечаности у Светом Науму. Полазио је увече чамцем из Охрида, а освитао у манастиру, на другој страни језера.

На светонаумском пиргу, на балкону конака и на обалама Охридског језера, зачињала се и рађала највећа дела српске духовности и хришћанске књижевности: Молитве на језеру (1922), Нове беседе под Гором (1922), Мисли о добру и злу (1923), Омилије (1925), Охридски Пролог (1929), Рат и Библија (1931), Вера образованих људи (1931), Символи и сигнали (1932), Царев завет (1933), Духовна лира (1934).

Поред знаменитих охридских и поохридских дела, Владика је писао и сарађивао у бројним црквеним и световним листовима и часописима у земљи и свету, на свим светским језицима: енглеском, немачком, руском, француском… Један његов текст на шпанском језику објављен је у једном рибарском часопису на Цејлону.

 Нови живот у Христу

Доласком Владике Николаја у на охридску епархију, почео је нови период његовог живота и рада. Древни хришћански Охрид је Владику Николаја приближио Светој Гори. Дошао је у непосредни додир са источном богословском мисли и почео страсно да чита и проучава светоотачку литературу. Настаје велико духовно престројавање и својеврсни пресаздајни благодатни процес у његовом слојевитом бићу и животу. У понорним дубинама његовог генија створена је луцидна симбиоза западног интелектуалца и мислиоца, и источњачког аскете, духовника и подвижника. Али то није умртвило његове сваралачке импулсе и енергије. Напротив, у средишту његове личности, савршено је функционисао тај срећни спој западњачке прагматичности и источњачке контемплације.

Сваке године по неколико пута посећивао је Свету Гору. Походио је познате манастире и испоснице. Задржавао се у дугим разговорима са атонским отшелницима и пештерницима. Из Свете Горе враћао се са читавим свескама записаних разговора са пустињацима. Велико духовно искуство светогорских духовника прерађивао је у мистичним дубинама свога духовног бића и стварао велика књижевна и духовна дела. Постао је познат и омиљен међу светогорцима, иначе резервисаним и неповерљивим према странцима. Те горостасе духа, како их је називао, затицао је у келијама изгребане и израњављене. Када би Сатану победили у духовним борбама и искушењима, он би физички насртао на њих, и наносио им телесне повреде.

Горке успомене

Николај је, као одговоран човек, марљиво сакупљао и чувао сва документа, ствари и материјал, који су везани за његов боравак и рад у Енглеској и Америци. Сва дела написана у Енглеској у том периоду, превео је на српски и припремио за објављивање. Документа је чувао у архиви као драгоцени материјал за будуће историчаре и истраживаче. Чувао је универзитетске дипломе и разна друга признања. Међу тим стварима била су одличја Глазговског почасног доктората: Диплома, црвени шешир, фрак и лента.

По сведочењу Николајевог синовца Јована Велимировића, који је као ђак живео код Николаја у Охриду, Владика се према тим стварима људске сујете односио постиђено и са горким подсмехом. Претурајући једанпут тако по архиви, нашао је те ствари и слатко се насмејао. Онда је позвао свог послужитеља у конаку који је био ниског раста, незграпан и ретардиран, сличан Игоовом Квазимоду, и поклонио му ове ствари.

Послужитељ је брзо обукао црни фрак, ставио црвени шешир на главу и опасао се лентом. Онда је сав важан, накинђурен и поносан, као паун, почео да шета конаком. Владика га је са занимањем посматрао и наглас прокоментарисао: „Е мој Николаје, овај недужни Божји створ, без богословије и науке, ни крив ни дужан, подлегао је кићевини и шаренилу људске гордости. А ти са докторским титулама и монашким заветима још си комичније изгледао кад си се шепурио примајући ова одличја људске сујете у раскошним дворанама гордог Албиона“.