ЗАПИС СА ДЕСАНКИНОГ БРЕГА

svecovekoljubac-desanka
Пише: Љубомир Ранковић

 ЖЕНА ОБУЧЕНА У СВЕТЛОСТ

Јесен те године беше топла и дуга. Половина новембра, а лист се зелени као усред лета. Захлади наједанпут и паде слана на Ђурђиц. Све се бели, као да је неко просуо брашно по бранковинским пољима и шумама. Пожути лишће на пречац. Дуну на Аранђеловдан устока и све свали на земљу. Порта пуна лишћа. Шарени се као пиротски ћилим. Прота Владан сазвао млађарију да грабе и чисте. Доручковаше и дохватише се посла. Узеше алат, неко грабље, неко виле, неко корпу, колица… Таман почели, кад наједанпут зашкрипаше гуме. Стаде ауто с ону страну речице. Из њега искочи Десанка.

– Не дирајте. Станите, оче Владо. Станите молим Вас!

Прескакута с камена на камен, преко корита скоро пресахле речице, као срна. Попе се уз обалу и стаде сва задихана.

– Оче прото… Долазе ми сутра овде слависти из Европе и света. Не дирајте ту лепоту. Нека види свет шта Србија има. Погледајте како се шарени. Као да су виле ћилим изаткале.

Немаде куд Прота. Ко ће се са Десанком прегањати. Одложише алат и поседаше на клупе. Она извади новчаник из ташне и даде новац једном дечку.

– Иди сине, до задруге и купи сандук пива, неког сока, наполитанки, кекса… Купи шта хоћеш.

*  *  * 

Идуће године, Прота целу јесен ради са мајсторима и обнавља собрашице у порти. Нема кад да организује акцију да се очисти и пограби лишће у порти. Изненада, уђе брзо један ауто у порту и стаде пред црквом. Од брзине, подиже се лишће за њим као перје… Владика Јован са ђаконом…

Дошао да обиђе радове на собрашицама, ретку драгоценост српске народне архитектуре. Прота, брзо сиђе са мердевина, обуче мантију и приђе за благослов. За њим и радници. Уђоше у цркву, Владика целива иконе и запали свеће. Изађе напоље и стаде пред црквом у свој својој величини. Ослони се обема рукама на владичански штап и поче ваљати крупним очима по порти. Не види се земља од лишћа. Прота у земљу да пропадне. Размишља на брзину, шта да каже. Види да Владици није право, гледа љутито.

– Преосвећени, опростите, ја сам крив. Јуче направим акцију да почистимо лишће, кад наиђе Десанка. Поче молити… Не дирајте, прото, молим Вас. Долазе ми слависти из Европе и света. Не дирајте док они не прођу. Нека виде ову лепоту…

Владика поћута неколико тренутака климајући главом, смешећи се загонетно.

– Хајде Владане богати, мани се Десанке и њених фантазија. Она би њене бубе и лептире, цврчке и птице у цркву уселила. Чисти ову порту, а њој остави онај горе брешчић у ћошку, па нек се игра онде до миле воље, докле хоће – подиже Владика владичанску патарицу и показа у правцу благе узвишице у углу западног дела порте.

На две-три године пред одлазак, дође Десанка сва озбиљна и званична, и позва проту Владана и протиницу Пеку и замоли да нешто важно поразговарају. Неће у кућу. Шетају портом и причају о обичним стварима. Она већ стара и повијена, као махуна. Хода са штапом. Стаде пред црквом, баш на оном месту где је стајао Владика Јован, показа штапом у ћошак порте, као Владика патарицом:

– Оче прото, смртни смо људи. Притисле године а здравље попушта. Моја жеља је да се онде, на оној узвишици, у ћошку сахраним. Написаћу молбу Црквеном одбору и Владици. Молим те да ме подржиш.

Прота се трже. Исприча Десанки догађај са Владиком Јованом. Она се засмеја као дете…

Беше јој мило.

*  *  *

 Скоро сам  био у Бранковини. На Десанкином гробу увек свеже цвеће. Оно јесење… Хризантеме разних боја, сетног мириса и изгледа. Небом се ваљају сиви облаци, дрвеће оголело и снуждено, нигде цвркута птица, само понека врана надлети цркву и порту… Седим на клупи и загледан у тај грумен земље испред крста. Притиска ме мора осећањa пролазности и ништавности људске. Да је бар нeки зрачак сунца са неба. „Кад је сунце и на гробљу је лепо“, записао је негде осунчани Дучић. Отимам се и одупирем овом сумору, призивајући из сећања блиставе стихове великог бранковинског сунца – Десанке Максимовић. Да разведрим и одагнам чемер у себи и око себе, вадим из џепа папир и оловку и на колену записујем насумице утиске о поезији бранковинске виле која је скоро пре три деценије, своја уморна крила, спустила заувек овде на овом брегу: 

„Песме Десанке Максимовић поседују обиље свежине, топлоте, ненамештености и самосвојности. Одевене у савршени поетски и уметнички облик и склад, без имало трага муке и напора, представљају чаробни замак у коме се показала сва лепота и моћ српског народног језика. Поезија Десанке Максимовић је најраскошнија везена долама српске књижевности. Ткана и клечана од златних и свилених нити душе и срца њеног народа. Једноставне и са истог разбоја, њене песме су без имало патетике и једноликости. Сведоче ствари доживљене, изречене искрено до наивности, а ипак не баналне. Исповедају осећања, на један интиман, скоро незазоран, а ипак, у неку руку, дискретно чедан начин. То  је исповедна поезија, коју су неговали најбољи песници свију времена, од Давидових Псалама и Соломонове Песме над песмама, до Петрарке, Шекспира, Гетеа, Љермонтова, Бајрона, Хајнеа, Тагоре, закључно са свевременим Борхесом, и Аном Ахматовом. У стиховима Бранковинске Виле, кројеним по вечитим старим узорима, сем опште схеме, нема ничега другог од старог кроја. У њима се не могу наћи ни одјеци Војислава Илића, Шантића, Дучића, Ракића, или било кога другог од наших лиричара. Њен доживљај поседује нову садржину, посве другачијег уметничког израза. Њен стих има потпуно нову, до сада нигде употребљавану каденцу. Стих музикалан, пун унутарње метричке законитости, без строгог и крутог ритма. Има нечег заносно лелујавог у својој метричкој поремећености, која је сва у савршеном метричком складу. Нечег заводљиво женственог, меког и треперавог у том савршено оствареном, а на изглед тананом и бојажљиво несигурном стиху“.

Покрај хумке чаробнице српског језика, жене обучене у светлост, уз букете хризантема са Ливаде која крај реке сања, принeсох бесмртној Десанки на дар, и руковет стихова њеног поштоваоца, пријатеља и наследника из исте ђачке клупе Ваљевске гимназије, сабрата по стиху и судбини…

Као молитву и посмртну химну изговорих наглас:

 Лепше је бити песма него песник,

А бити ти, лепше је од обоје!

svecovek-spokoj