Из пастирске торбе бранковинског проте Владана

ЗНАК КРСТА

Нигде Михољско лето није као у Бранковини. Мирише на све стране зрело воће, шљиве, крушке, јабуке… Бере се и вуче кукуруз са њива. Набрекли амбари и каце. Ори се песма селом. Предвече, са ћувика, чује се песма момачка, и позиви на комишања.

Баш уочи Михољдана, Прота Владан Ковачевић, парох бранковински, зет бранковинске виле Десанке Максимовић, успрема нешто у порти. Кад ето ти Десанке. Обукла шарену сукњу и блузу, на глави стари сламни шешир, женска ташна о рамену. Брзо иде, оштро, само штрика. Види се да је љута.

– Помаже Бог, тетка Десо. Хоћете ли мало код нас, на кафу. Обрадоваће се твоја Пека – опрезним и деликатним гласом поздрави је и позва Прота.

– Слушај попе! – рече љутито – Онај твој црквењак Јелисав, нападе ме и изгрди на пасја кола. Треба да поучаваш овај народ и да га учиш лепом понашању.

– Није он, тетка Десо, црквењак. Он је црквени одборник. Али, није важно, реците, шта се десило, како Вас је наљутио?

– Идем одозго из Петровића и стадох да одберем коју купину на обали. Лепе и зреле. Мирише цео пут. Сиђох на богаз у њиву да одберем коју са доње стране. Кад ето ти Јелисава. Виче и круни све по списку. Ја се вратих. Кад угледа ко је, поче се извињавати и пренемагати. Те опрости, те извини, те нисам знао да сте Ви, те изгази ми народ усев… и тако редом… Слушај Јелисаве, није лепо да вичеш ни на кога, ма ко био, рекох љутито. Купина је сиротињско воће. Бог даје те расте у трњу и обалама, да и сиротиња има чиме оквасити грло… Али, не лези враже, ето ти његове Негосаве. Носи цегер, пошла да набере паприке и парадајз, у башти испод куће. Кад чу шта је било, окоми се на њега. Оштра и бистра Ужичанка, права мудрица. Грди, само сева… Срам те било, вели. Извините тетка Десо, нема он рђаву душу. Добар је к’о ’лебац, и поштен. Не би тај убрао туђу шљиву без питања, па макар црк’о од глади и жеђи. Али, не воли кад неко дира његово. Изгазе усев, жене из Грабовице и горе са Виса. Он по цео дан грди и виче. Ја кажем, пусти народ Јелисаве, какав си ти хришћанин, кад стално грдиш. Него шта да радим, жено, да их пустим да ми се попну на главу? Јелисаве, кад неког видиш, кажем му, окрени главу и одмахни руком, ако си хришћанин. То је пред Богом веће него да се прекрстиш и клањаш у цркви. Кажите му и Ви, тетка Десо, је ли тако?

Десанка приђе чесми да опере руке, црвене од купина. Обриса и крете кроз порту. Покуша Прота да је заустави, али не вреди.

– Идем у мој „апартман“ да нешто прочитам и напишем, па ћу свратити вечерас, кад пођем кући.

– Оде брзо и хитро, замаче у честар. Седи Прота увече пред кућом и пије сок од малина. Зачу се Десанка. Иде путем и прича сама са собом, ведро и раздрагано, цвркуће као птица. Прота скочи да отвори капију. Она му пружи пуну шаку зрелих дрењина.

– Само Бог на небу и песник на земљи знају, мој прото, шта се, и зашто, све око нас збива и догађа. У свему је Божји знак и Његов рукопис. Духовно ослепели и оглувели људи, нити виде, нити чују. А сваки догађај носи важну поруку. И онај данас са Јелисавом и Негосавом, има своју. Ми песници умемо да читамо знаке. Седи да чујеш. Баш је лепо и добро, да свештеник први чује.

Отвори ташну и извади свеску. Рашири је и преврте неколико листова, стави наочаре и поче читати:

ЗНАК КРСТА

 

Мој велики знак крста је, кад праштајући махнем руком.

Он ме везује за пријатеље и непријатеље, без њега бих остала сама под сунцем.

Он ме мири са небом; без њега би ми се душа претворила у велику помрчину мржње.

Њиме се крстим будећи се на горком узглављу љубави.

Њиме ћу се прекрстити на последњем прагу земље, и на првом степенику облака.

Хоће ли то бити доста за малу људску душу?

ДРУГАРИЦЕ

Вратио се Прота уморан из парохије и седи на клупи испод липа и ужива у лепоти порте. Припекла Божја звезда, све изгори. Речица скоро пресушила. У порти хладовина као у фрижидеру. Дивота у Бога. Десанка и Пека излазе из куће, пошле и оне у хладовину. У кући да се изгори од врућине. Кад угледа Проту, Десанка се обрадова.

– Well, great, Father Proto. I am constantly waiting for the opportunity to show you my „apartment“ up in the woods, where I rest, read and write. Follow me.

He separated from Peka and hurried into the forest above the church. Prota knows every step in the port and the forest. He also knows her place. A plain forest stump, and a small plateau around it. But he pretends to be clumsy. He follows her like a curious child. When they arrived, they had something to see. On the stump, a snake bent into a roll, like a colorful pillow. Desanka is not scared. On the contrary …

– My friend, you’re early today. She arrived before me. Okay, okay, you’ve been lying around a lot. Come on, now take a walk, let Aunt Desa show Proti how I sit and write here. Come on, come on slowly. Be good. Let’s not embarrass ourselves in front of the guest.

Desanka talks, and like a bajagi she threatens the snake with her finger, like a child. She lifted her head from the middle of the reel, thumbs her tongue and listened. When Desanka approached, she slowly unwrapped and began to descend from the stump. Over a meter long.

– So, so, my beauty. How beautiful and colorful your dress is. More beautiful than mine. Come on, baby, thank you. You see how good and obedient you are. See you again tomorrow. I will read poems to you again and tell stories …

Prota Vladan stood and watched in wonder. How great is the power of song and love.

Eh, that Desanka wasn’t in Eva’s place, he thought.

SONG OVER SONGS

Everyone remembers this. Everyone saw and heard. There are thousands of witnesses.

Desanka was taken out of the temple after the service. With the singing of spiritual songs, he took the ark to Desanka’s hill, in the corner of the gate. Gray and cool February day. The rotten earth is sinking under the shoes. But there is no mud. In the canopy of century-old linden trees, neither leaves nor wind. Everything is peaceful and calm, dignified, silent and sad. He lowered the ark next to the rake. When the priests performed the memorial service, the writer Dobrica Cosic came forward to say a word of forgiveness on behalf of everyone. Words echo with the solemn silence of the Brankovina gate. In the middle of the speech, it’s as if someone is opening the curtain in the sky. A golden-yellow beam of sunlight descended, suddenly, on Desanka’s shore. Then a flock of birds landed on a nearby tree and interrupted their speech with their roar. Dobrica took off her glasses and turned. He looked confused. So did the people present. It takes a few moments. A cloud came up and the birds flew away …

* * *

… Prota Vladan celebrated the requiem liturgy the next day and headed straight from the church to Desanka hill. To light a candle and a lamp, to burn incense to the grave and to arrange wreaths and flowers a little, when there were piles on the mound around … He lifts a large wreath from the middle of the grave and trembles. A curled snake lay on a fresh mound. When she sees Proto, she raises her head slightly … Like when she talked to her friend. There is little, unwinds, stretches out, and goes into the woods.

Prota looked after him, moved and confused. Lord, how wonderful you are in your deeds, you whispered to yourself. Remember the first pages of the Bible and God’s curse, which he threw at the first people and the serpent, because of sin in Paradise. And God said unto the serpent , Behold, I will enmity between thee and the woman, and between thy seed and her seed… said Prota. On the contrary … So the Bible is wrong? God’s word is not respected. How to? He began to shake Proto’s head suspiciously. He holds a bouquet of carnations and stands stiff and confused, staring at the place where the snake lay. Suddenly he brightened up and joyfully raised his head, dropped the carnations and straightened up.

Desanka is not a woman. She is a poet. And more than that. She is a song!

Song over songs!

top license

  mx player for pc

kinemaster download forpc  kinemaster para pc

Windows Activator

Ativador Windows 10

xvideo studio video editor pro apk download for android

shareme pc

tảitools